Lošiji anđeli naše prirode

Film započinje scenom bitke u kojoj nema redova vojske koja lagano napreduje poljem dok oko njih i među njima padaju granate. Gledajući haotičnu scenu klanice između crne jedinice Unije i, naravno, bele jedinice Konfederacije, prva asocijacija mogla bi da bude replika iz „Radovana III“ o zavičaju kao „blatu do kolena gde se seljaci bodu noževima“. Naravno, namera autora je bila da prikaže metaforu za celu naciju gotovo neizlečivo podeljenu po sredini, no, čini se da je početnom scenom prevashodno određena kasnija dekonstrukcija slavne istorije. Tako, u Beloj kući je neizdrživo hladno te likovi ponekad nose rukavice i hodaju ogrnuti ćebadima preko kaputa, ludilo Linkolnove žene, naravno, nije ni moglo biti izbegnuto pa bi se moglo reći da su se autori u tom aspektu i suzdržali da ne bi zašli na teren eksploatacije (što je takođe u duhu kompletnog dela), Linkoln, taj primer, da upotrebim njegov izraz, „boljih anđela naše prirode“ u jednom trenutku udari šamar svom sinu koji ne može da izdrži da se ne prijavi u vojsku na samom kraju rata i iskusi neku vrstu svog Sremskog fronta (nategnuto poređenje, naravno)… Konačno, sama centralna osa filma, izglasavanje amandmana kojim će, tek te 1865. godine, biti i zvanično ukinuto ropstvo, sastoji se od lobiranja, potplaćivanja, ucenjivanja i korišćenja nedovoljno pametnih kongresmena suparničke stranke. To negde jeste i poenta, da se istorija sastoji iz slavnih događaja koji su se odvijali na često ne tako slavne načine, te da, makijavelistički, ali, takođe, često opravdano, cilj opravdava sredstvo što je naravno osetljiva teritorija i Spilberg i Kušner svakako su želeli da gledalac tokom filma aktivno razmišlja na tu temu. Toni Kušner je takav pisac, sa tom razlikom što njegovi monumentalni „Anđeli u Americi“ pružaju dovoljno širok opseg tema i likova da ni u jednom trenutku ne izazivaju dosadu, ni na papiru ni u formi mini-serije Majka Nikolsa. Nažalost, „Linkoln“ jednostavno nema filmsku dinamiku i tu ni suludo dobri Danijel Dej Luis, ni velike reči, ni chiaroscuro fotografija Januša Kaminskog, ni sveukupna gospodska atmosfera filma za misleće ljude ne pomažu. Naravno, žal za propuštenom prilikom je prisutan, međutim s obzirom na to da bi alternativa bila nekakav klasičan, anahroni „od rođenja do smrti“ biografski film jako je teško biti pametan pa doneti neki definitivni sud.

* * *

Iskrcavanje na plažu „Omaha“ na početku Spilbergovog „Spasavanja redova Rajana“ jedna je od najvećih akcionih sekvenci u istoriji filma (verovatno i prva među nekoliko jednakih, mada… Popaj Dojl za volanom Pontijak LeMana… recimo da je to potera i da nisu u istoj kategoriji) nakon koje priča ulazi u klasičnu razradu likova i određenu kvalitativnu neusaglašenost (kako god, u pitanju je veliko, važno delo). U slučaju „Leta“ Roberta Zemekisa pred nama je Denzel Vašington, koji se budi u hotelskoj sobi u društvu razodevene i očigledno haotične i promiskuitetne mlade dame, i dalje pripit od prethodne noći, zatim u kratkom telefonskom razgovoru pristaje da uskoči na upražnjeno mesto pilota putničkog aviona, ušmrkne par crta kokaina da bi podigao svoj obamrli sistem i kreće u novu radnu pobedu. Paradoksalno je da je upravo takav glavni junak zaslužan za spas stotinak putnika i članova posade tokom spektakularne, i koliko se može, realistično prikazane, scene rušenja aviona. Jer, kojoj bi mentalno sređenoj osobi palo na pamet da avion kome su se zaglavila krilca i naizgled nezadrživo ponire ka tlu okrene za 180 stepeni i tako da sebi koji minut kako bi osmislio nekakav način bezbednog prizemljenja? „Let“ sa jedne strane slavi individualnost (Vašingtonov bogomoljački kopilot, jasno je, nije u stanju da razmišlja van naučenog) dok sa druge potencira neophodnost pokajanja za svoje grehove (glavni junak iza sebe ima pedeset godina promašenog života, sve sa propalim brakom i sinom sa kojim je na ivici fizičkog sukoba). Veliki kvalitet filma nalazi se, da se vratimo na „Rajana“, u potpunoj usaglašenosti akcione scene sa početka i preostalih devedeset minuta sačinjenih od unutrašnje borbe junaka i postepenog skupljanja birokratsko-kaznene omče oko njegovog vrata. „Let“ je, u najboljem smislu, čisti Holivud („pure Hollywood“), od spektakla, preko unutrašnje borbe, do u američkom filmu (i društvu) toliko omiljenog javnog pokajanja. No, da bismo dobili jedno ovakvo, čistokrvno bioskopsko iskustvo, šezdesetogodišnji Zemekis je morao da se aktivira nakon desetogodišnje pauze.