Lovac u mesari

Dakle, u pitanju je stereotipni američki individualac, preduzimač koji vozi pikap sa, očekivano, podrumom opremljenim namirnicama koje bi njegovoj porodici obezbedile prednost nad drugim ljudskim bićima u slučaju nekakve prirodne ili ekonomske kataklizme. Ipak, komšije i najbolji (reklo bi se i jedini) prijatelji porodice Dover su crni Amerikanci, klasični izdanci imućne ili, kako se tokom finansijske krize pokazalo, lažno imućne srednje klase. Svakovrsni nemir vlada uvodnim scenama filma „Zatvorenici“ Denisa Vilneva. Prvo što nam je servirano je ubijanje životinja. Sad, posedujem lovački karabin i bade mantil pa, iako imam određeni dogovor sa samim sobom da ću upotrebiti jedan od ta dva predmeta samo ako je u to uključen i drugi radoznalost me je navela da opalim par metaka i teško mi je da shvatim kako takvu uništiteljsku silu možete usmeriti ka nekome ili nečemu što nije krenulo ka vama da bi vas ubilo, uz svu racionalizaciju vezanu za licemerje jedenja mesa bez želje da se razmišlja na koji način je šnicla stigla na sto. Nemir koji uvodne scene „Zatvorenika“ izazivaju nastavlja se preko neizrečenog klasnog, ili barem unutarklasnog jaza, sve oslikano od strane Rodžera Dikinsa, verovatno najvećeg pesnika kiše i sivila među živim direktorima fotografije.

Dok naši junaci jedu ulovljenu divljač i zasluženo se odmaraju (praistorijski, ručak su pripremile žene), male ćerke dvaju porodica nestaju bez traga sa ulice, u teoriji, sasvim bezbednog predgrađa. Lovcu i alfa mužjaku, na taj simbolični način biva odsečen polni organ i on je prinuđen da mirno očekuje spas od detektiva Lokija (DŽejk Gilenhal) koji vodi slučaj. Prezime policajca, naravno, nije moglo biti slučajno izabrano i, kada dozovemo nordijsku mitologiju u pomoć, označava nekoga ko je uvek tu da pomogne bogovima kada valja obaviti neki prljav posao. No, Dover dela u skladu sa svojom samoodrživom ličnošću i otima jedinog osumnjičenog (Pol Dejno) koji za sistem mora delovati „mentalno izazvan“ no, zdravorazumski gledano, svakako zna više nego što želi ili može da otkrije i muči ga u želji da sazna istinu. „Zatvorenici“ (naravno, višeznačenjski naslov) bi bio standardni triler da u sebi nema raspravu na temu neophodnosti kršenja zakona u sistemu koji, u želji da zaštiti nevine, u isto vreme omogućava potencijalnim ubicama da se izvuku bez kazne.

Reditelju Denisu Vilnevu „Zatvorenici“ su prvi američki film i on predstavlja pomalo nelogičan izbor za pričanje priče u kojoj se žanrovski deo mora izneti besprekorno kako ne bi smetao, recimo, važnijem, koji se tiče odnosa pojedinca i sistema u kojem učestvuje glasajući ili, barem, plaćajući porez. Ipak, njegovi raniji, kanadski radovi („Maelstrom“, „Polytechnique“ i „Incendies“ – ne može mu se spočitati da ne ume da pronađe efektan naslov) tiču se analize zločina, da li sa intimne, faktografske ili geopolitičke tačke gledanja i, sa izuzetkom „Polytechnique“ (kojim je, možda, u želji da podigne spomenik žrtvama masakra na montrealskom univerzitetu 1989. prevashodno, i moralno upitno, podigao spomenik svom filmskom umeću) u fabuli sadrže element obmane koji je definicija trilera. No, „Zatvorenici“ su na prvom mestu triler pa onda sve drugo, kao što je, recimo, „Kineska četvrt“ (zapravo, „Incendies“ je kriv za asocijaciju) prvenstveno uredno ispričana detektivska priča pa tek onda, i važnije, direktan kanal u svest reditelja. Naravno, sloboda reditelja u današnjem holivudskom filmu je prilično skromna (na tragu naslova – reditelj je pomalo i zatvorenik filma koji potpisuje), te bi se moglo reći da je Vilnev tek izvođač radova što ne menja činjenicu da u nekakvom idealnom svetu verovatno ne bi bio idealni izbor.

Ipak, „Zatvorenici“ koji traju dva i po sata vas ne izazivaju da tokom gledanja proveravate koliko još ima do kraja (Holivud u svojoj najpozitivnijoj osobini) dok samo Dikinsove slike svojom depresivnom lepotom daju dovoljan povod da se film gleda na velikom platnu (ili barem televizoru) i nakon toga nema utisak besmisleno bačenog vremena.