Majmuni (ne)će pobediti

Nakon finansijskog uspeha filma „Ispod planete majmuna“ (1970), nastavka „Planete majmuna“ (1968), producent je scenaristi poslao telegram sa jednostavnom analizom i uputstvom: „Majmuni i dalje postoje. Traže se dalji nastavci“.

Ideja je, posle dubokog reza koji se u Holivudu dogodio krajem šezdesetih, bila u povoju.

Da li će publika, primivši filozofiju „života u trenutku“, biti zainteresovana za nešto što nije tačkica već duž na vremenskoj liniji?

Uopšte, nastavci su ranije bili bazirani na ustanovljenom liku koji biva okružen novom, samostalnom pričom – poput Džejmsa Bonda, inspektora Kluzoa, horor junaka iz 1930-ih, pa sve do mladeži u kupaćim kostimima iz „plažnih“ komedija kao nenamernog „kempa“ za trenutnu upotrebu…

Upravo je „Planeta majmuna“ ustanovila novi princip po kojem je priča – ili svet u okviru kojeg je postavljena – dovoljno razvijena da može da podnese udarce kakav je odlazak Čarltona Hestona na druge radne zadatke.

Ipak, budžeti su bili umereno skromni, što je značilo da publici ima biti predstavljeno ili na desetine minuta loših specijalnih efekata, ili isto toliko relevantnog razgovora.

Kako se radilo o renomiranoj filmskoj firmi, scenaristi su bili prinuđeni da se posvete drugoj opciji, i počnu da razmišljaju.

Prionuli su na mentalni posao i uronili u metaforični svet koji je govorio o rasizmu, ustanku robova, segregaciji, sociološkoj evoluciji, čovekovoj iluziji neuništivosti…

„Plus ça change, plus c’est la même chose“ („Što se više stvari menjaju, sve još više ostaje isto“) zlokobna je egzistencijalistička misao koja katkad ima pozitivnu materijalističku manifestaciju.

Novi serijal „Planete majmuna“, pokrenut 2011. godine, suštinski ima istu poziciju kao prethodni.

Istina, budžeti jesu ozbiljniji, ali su tvorci filmova još jednom pušteni da na miru proizvode naoko lakomisleni sadržaj, a zapravo da temeljno promišljaju svaku repliku znajući da se obraćaju odeljku filmske publike raspoloženom za malo višeslojne zabave.

Za razliku od logički diskutabilne vremenske petlje koja je izazvala krah čovečanstva u prvobitnom serijalu – posledice određenih produkcionih uslova sa kojima su scenaristi morali da se nose kako su znali i umeli – geneza propasti ovaj put je linearna, u skladu sa sigurnošću datoj tvorcima filmova.

Tako, farmaceutska industrija proizvela je revolucionarni lek za Alchajmerovu bolest, nesvesna da će se desiti nuspojava u vidu pandemije koja ljude ubija ili im oduzima moć govora.

Majmunski mozgovi se, pak, razvijaju dok tela ostaju imuna na virus, što nas dovodi do filma „Planeta majmuna: Rat“ (2017) u kojem su se pametne šimpanze i ostale gorile našle između čekića i nakovnja u sukobu dve frakcije od očaja poludelih ljudskih bića na postapokaliptičnoj Zemlji.

Za ljudski rod to svakako nije slutilo na dobro, dok je na stvarnosnoj ravni pandemija korona virusa dodatno pomerila rad na sledećem filmu, prvom delu sledeće trilogije za koju je ionako već bio određen novi, smrću glavnog lika od prošlosti oslobođen autorski tim.

Šimpanza Cezar je, dakle, odavno mrtav, a majmuni, kako natpis na početku filma kaže, „mnogo generacija kasnije“ žive u plemenskim zajednicama zainteresovanim samo za neposredno okruženje, dok održavaju u međuvremenu ustanovljenu religiju koja se tiče odnosa sa ostalim živim svetom.

Ne i sa ljudima, tim mutavim, necivilizovanim stvorenjima koja, u prvom scenarističkom momentu što izaziva gledaočevu angažovanost, nazivaju „odjecima“.

Upoznaćemo ih tek dvoje tokom filma, mada kao idejno najpotentnije delove celine, što je određena izdaja koncepta i dokaz naše neizlečive antropocentričnosti.

Ali, pre toga, shvatamo da više nema dramske radnje kao posledice sukoba mišljenja u okviru mikrozajednice, već da postoji više majmunskih zajednica koje su razvile različite etičke kodekse i planove za budućnost.

Na primer, antagonistu našeg, „Apokaliptu“ nalik, klana predstavlja državotvorni majmun čija je zajednica pronašla hangar koji krije ko zna kakva drevna ljudska bogatstva.

U svrhu poduhvata nasilnog otvaranja džinovskih vrata, on otima i porobljava okolne klanove, u čemu mu poznavanjem antičke istorije pomaže takođe zarobljeni čovek Trevatan (Vilijam H. Mejsi) kroz koga dobijamo koncept preživljavanja putem prihvatanja potčinjenosti.

Glavni majmunski junak Noa, pak, na putu da oslobodi svoju porodicu upoznaje se sa Mej (Freja Alan), još jednom od ljudskih statističkih grešaka otpornih na virus kroz koju struji ideja opstanka kroz borbu.

To za početak zvuči romantično, da bi se Mej – nesumnjivo, mlada žena za koju navijamo – tokom radnje razotkrila kao prevrtljivo biće koje će uvek učiniti ono što smatra da mora kako bi nastavila svoju misiju, umesto da se zaustavi i razmišlja o posledicama i eventualnoj smrti nedužnih.

Što se tiče majmunskog odeljka priče, scenaristi su najviše zainteresovani za takođe kompleksnu i neprijatnu temu inverzije mita.

Duboko je uznemirujuće, a bogami i prepoznatljivo, gledati poremećenog majmuna koji za sopstvene autokratske potrebe recituje odabrane delove iz mita o Cezaru, zakonodavcu i ujedinitelju majmuna.

Daleko je sve to od bezumne zabave, dok ostaje prijemčivo za raznovrsne starosne grupe.

Na sasvim ličnoj noti, moram da primetim da mi opstanak filmske sage o majmunima koji pričaju i jašu konje, i to upravo na način na koji uspeva da i dalje postoji, uliva nadu da i mi, ljudski grešnici, nismo rekli svoju poslednju reč.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.