Mala zadovoljstva kanalizacije

„- A sada, sigurno moj omiljeni deo programa, a iskreno se nadam i vas koji nas gledate… Uobičajena temeljna diskusija sa sudijom Oliverom Rajtom, našim vodećim sociologom. Sudijo Rajte, da li ste uživali u našoj himni?
– Na neki način.
– Prepoznajem dozu oklevanja. Da li ste možda jedan od onih koji smatraju da je ovakva emotivna forma predstavljanja previše manipulativna?
– Pa, Beti, pauk može da ulovi muvu na više načina. Tu su finansijski podsticaji, iznuda, zavođenje, ucena, predrasude… i laž.
– Hvala, sudijo Olivere Rajte. A sada, reklamni blok. „

„Shock Treatment“, r. DŽim Šarmen, 1981.

Igrač će prećutati bilo šta zanimljivo što se dogodilo u svlačionici na poluvremenu i reći „trener nam je rekao da moramo da popravimo igru“. Trener će, ako je njegov tim izgubio, izdvojiti neku pogrešnu sudijsku odluku i dodati da ona ipak nije odlučila pobednika. Sve zajedno, ti minuti razgovora su prosipanje reči i gubljenje vremena jer, potpuno je nebitno šta kažeš posle utakmice kada su svi mogli da vide kako si igrao, da li ti je sudija pomogao ili su te odjednom hvatali grčevi negde oko osamdesetog minuta. U tom pravcu, vazduh koji je preksinoć prelazio preko glasnih žica novog predsednika (ako se nekim čudom ne pokaže da su više krali nego kraduckali) stvarajući nizove glasova, „privredna stabilnost i politički rast“, sve to ne znači ništa. Kako je igrao? Kako je izgledalo njegovo valjanje po travi zbog fantomskih grčeva u devedesetom minutu tendenciozno kratke izborne kampanje? Taj momak sa kojim se smeškajući rukuju birokrate iz Evropske unije poslednjih par sati propagandnog vremena iskoristio je da provede na televiziji na kojoj će se nakon njega emitovati (ili nastaviti da se emituje) „reality“ program, u društvu mame i tate. Istog dana, plaćeni mediji objavili su na naslovnim stranama intervju sa njegovom petnaestogodišnjom ćerkom koja se žali da joj je jako teško kada joj napadaju tatu, što je sve deo iste završne taktike, no, hajde da se zadržimo na starim i ponosnim roditeljima. Radi se o očajničkom, paničnom ceđenju i poslednjeg glasa polupismenog penzionera. E, pa, to me potresa. Polupismeni penzioneri nisu nedefinisana masa, to je baka koja sama sedi uveče u svojoj garsonjeri i gleda prokletog diktatora koji se odjednom ukazao na njenoj omiljenoj televizijskoj stanici. Nekada davno je možda išla u biblioteku, možda je na idiotskoj kutiji gledala nešto drugo, nešto sa titlovima (a da original nije na španskom ili turskom) ali su petnaest godina fašizma praćenih sa isto toliko godina liberalnog kapitalizma obuzdali tu potrebu. Gledajući ga, kaže sebi, „kako je divan ovaj mladi čovek, kako njegova majka pored njega izgleda bezbedno, kako je on ponosno i ponizno dovodi da sedi pored njega, a ne kao onaj moj…“ I, upecana je. Nije mislila da glasa ali se odjednom predomišlja, kaže sebi, „rekli su da će sutra biti lep dan, obući ću onaj jedan žaket koji i dalje izgleda pristojno“ – iako u stvari ne izgleda – „i otići ću da zaokružim, ne, da se zahvalim tom mladom čoveku zato što je tako dobar prema svojoj mami, kao što bi bio dobar i prema meni da je moj sin, za razliku od onog mog izroda koji…“

Da li jedan, ili dva dana ranije, u okviru istog valjanja po travi i priželjkivanja da bolničari sa nosilima utrče na teren što kasnije, u okviru istog iznenadnog napada na Ardensku šumu, taj divni momak sedeo je u društvu bivše osuđenice, saradnice masovnih ubica i pripadnika kriminalnih klanova, na bini, ispred svojih bot-žena (botica, da budem politički korektan) i poručivao kako će sve žene u njegovoj despotiji biti zaštićene od svake vrste nasilja. Ponovo se radi o pecanju nesrećnih, o zavođenju poniženih, o neobrazovanoj sredovečnoj ženi koja ga gleda i u njemu vidi spas, spas od impotentnog muža koji je redovno bije slomljenom nogom stolice koja nikada neće biti popravljena ali, eto, stoji u ćošku sobe, kao što ni ceo njen život nikada neće biti popravljen ali nije se još pojavio taj koji bi ga bacio u kontejner; spas od komšije koji bi je rado silovao o čemu, kada bi se to desilo, ne bi smela da priča mužu jer bi je posle toga tukao još više. Eto, to je ta lovina koju je valjalo dodati na sve sigurne glasove, sve članove zločinačkih organizacija koje se izdaju za političke partije, sve male, uplašene ljude koji ne glasaju iz ekonomskog interesa već iz potrebe za Vođom, ne razumevajući da je emocija koja vodi Vođu strah, strah sa kojim je rođen i sa kojim je odrastao.

***

Pada mi na pamet film „Barfly“ i njegov glavni junak, pesnik koji voli filozofiju i klasičnu muziku pa ipak provodi svoj život u kanalizaciji malih, lokalnih birtija, okružen lumpen-proleterima sa kojima nema nijednu sličnost osim alkoholizma. On je čovek koji svoje znanje, svoju kulturu, drži duboko u sebi, u fioci koju otvara samo kada je sam. U društvu, on je, za većinu, samo još jedan tip za šankom. Moralan je, onoliko koliko neko takvog životnog stila može da bude. Nerado prima novac koji nije pošteno zaradio, dok novac koji jeste zaslužen uzima sa iskrenim, zadovoljnim osmehom samo da bi ga odmah potrošio na ture pića za celu kafanu („Za sve moje prijatelje!“). Ipak, uz sve prijatelje, potreban mu je i neprijatelj, „simbol svega što mu se gadi: očiglednosti, mačo energije bez originalnosti, veliki zavodnik…“ i pronalazi ga u potpunom idiotu, šankeru sa kojim se redovno bije u smrdljivoj slepoj ulici iza birtije, dok alkosi gledaju, navijaju i klade se. I, ne mora da pobedi, ne mora da on ostane na kraju taj koji je na nogama, nije mu to bitno. Bitan mu je trenutak kada udari svog izmišljenog neprijatelja i kada u njegovim očima prepozna strah. Zašto mi je baš „Barfly“ pao na pamet, od hiljada filmova? Na šta liči ta kanalizacija u kojoj je pristojan čovek sravnjen sa bezumnicima koje, baš zato što je pristojan, ne smatra manje vrednima od sebe? Na koga liči taj mali alfa mužjak koga je, u stvari, toliko lako uznemiriti i pobediti, verbalno ili fizički (jer je glup, osim što nije ni toliko jak koliko deluje na prvi pogled – zato i jeste tek šanker u bednoj birtiji) da se razuman čovek mora zapitati, čemu uopšte gubljenje vremena jednim takvim sukobom? Navijajući alkosi ne shvataju razlog našeg junaka za neprijateljstvo jer on ni ne pokušava da im ga objasni dok idiot ne shvata da je upotrebljen, izgubio ili pobedio. Pesniku je svejedno dok god na jednu sekundu prepozna taj strah u očima. U toj sekundi, kanalizacija u kojoj je odabrao da živi počne da liči na dvorac. I onda sekunda prođe i smrad ga vraća u stvarnost.