Male dobronamerne laži

No, Ravič jeste došao do priče tokom razgovora sa britanskim Poljacima a postojanje drugih dokumentovanih bekstava iz Sibira daje joj kredibilitet i čini je, u najmanju ruku, mogućom. Film Pitera Vira „Beg iz divljine“ (možda bi i lepši i tačniji prevod bio „Put povratka“), po jednom takvom kontroverznom predlošku, možda nije trebalo da bude snimljen. No, snimljen je i to više nego solidno. Glavni junak je poljski oficir Januš (dovoljno dobri Džim Stardžes) zarobljen od strane Rusa na početku rata (čiji će tek drugi deo proglasiti i i dalje autistično slaviti kao Veliki otadžbinski, eto vam dobar primer selektivnog pamćenja…), potkazan od strane nečim ucenjene ili uplašene žene (njena izdaja je svakako oprostiva, uzevši sve u obzir) i prognan u Sibir, kao i hiljade njegovih sunarodnika. On se u gulagu udružuje sa šarenom ekipom sastavljenom od Poljaka, Litvanaca, ruskog sitnog kriminalca (Kolin Farel), jednog Zorana iz Jugoslavije te g. Smita (Ed Haris), jednog od, pretpostavlja se, američkih levičara koji su početkom tridesetih u Sovjetskom Savezu potražili odgovor na sistemska pitanja koja je postavila velika ekonomska kriza, samo da bi, većina njih, kao rizični element, doživeli još goru sudbinu. Jasna je namera reditelja da istakne kako je jedina veza između ovih ljudi želja za slobodom, koja bilo kakve ideološke nesuglasice čini nebitnim, iako se usput razgovara i na te teme – put je dugačak a predeli većinom vrlo monotoni. Usput im se, u verovatnom naletu uzimanja prava na umetničku slobodu „ghost writera“, pridružuje sedamnaestogodišnja Poljakinja Irena (Sirša Ronan) i taj najfiktivniji element priče zapravo joj daje najsolidniji aspekt, izražen građenjem odnosa ćerke i oca između nje i do tada nihilistički surovog Smita (Januš: „Smit? Imaš li i ime?“, Smit: „Gospodin Smit“). Sve zajedno, u pitanju je kompleksna priča svedena na jednostavnu borbu za opstanak, uz rediteljevu nameru da nam ni u jednom trenutku ne dopusti da zaboravimo inicijalnu kompleksnost, što mu omogućava da u samom razrešenju pokuša da postigne dublju, političko-humanističku poentu.

* * *

Dalje čitanje bi moglo umanjiti zadovoljstvo gledanja filma „Dug“ Džona Medena, mada svakako neću ići toliko daleko da otkrijem neki podatak ravan onom da se majka Normana Bejtsa… možda neko nije gledao pa da se zaustavim. „Dug“ je rimejk izraelskog filma istog naziva (na hebrejskom „Ha-Hov“) iz 2007. godine. Osnova priče originala i američke verzije je identična. Međutim, dok je u izraelskom filmu laž triju agenata Mosada, heroja nacije koji su bili primorani da 1964. godine ubiju nacističkog zločinca pre nego što će ga tajno i nelegalno izvesti iz Nemačke na zasluženo suđenje u Izraelu, demaskirana nakon desetak minuta, britanski reditelj američkog filma i njegovi takođe britanski scenaristi (među kojima autori filmova „Stardust“ i „Kick-Ass“) doneli su odluku da premeste prvi preokret na kraj drugog čina (što je, verovatno, i pravilnije). Time je dobijena veća konkretna, dramska, napetost dok pratimo događanja iz prošlosti a izgubljen uticaj na ličnosti glavnih aktera koji su ti događaji ostavili, i koji čine srce originala. Takođe, izgubljena je Helen Miren, čiji lik dominira originalom, dok se u rimejku, iako je njeno ime prvo na špici, deo priče iz 1997. godine počinje u punoj meri odvijati tek u završnoj trećini filma. Jasno, ne možemo je gledati dok obavlja akcije čiji nam je cilj u potpunosti skriven. Zapravo, razlika je suštinska. U jednom slučaju imamo priču o ljudima i njihovim slabostima (koje se ogledaju u spremnosti da celog života podgrevaju laž zarad skrivanja lične sramote) pomognutu trilerskom fabulom. U drugom imamo triler podignut na viši nivo svojim višeslojnim antijunacima čije je jedino iskupljenje zbog koga navijamo za njih činjenica da se sukobljavaju sa apsolutnim zlom. Takođe, mržnja koju agenti osećaju prema svom protivniku, koji je koncipiran kao neka vrsta kombinacije Ajhmana i doktora Mengelea jasnije je izražena u izraelskoj verziji (a upravo ih je i legitimna mržnja dovela do nedopustivo amaterskog ponašanja). Uporedno gledanje dva filma bila bi fantastična vežba ili tema za analizu obmane kao sastavnog dela svakog trilera, načina na koji se ona može prikazati i trenutka u kome će se otkriti (da li je lik pametniji od publike ili obrnuto). Ljudima koji jednostavno nemaju vremena da toliko duboko ulaze u razmišljanja o formi pričanja priče, preporučujem rimejk koji je jedan od najboljih visokobudžetnih trilera snimljenih u poslednjih nekoliko godina (zapravo, ovakvih filmova gotovo da više i nema).