Male i velike sekte

Smrt klasičnih bioskopa, onih čiji vlasnici ne zasnivaju svoju zaradu pre na prodaji hrane i pića nego karata, proterala je male žanrovske filmove (u odsustvu masovne produkcije vesterna ili ratnih filmova priča se svodi na horor/fantastiku) u svet interneta, „pej per vjua“ ili specijalizovanih festivala. Recimo, jedan od najboljih prošlogodišnjih filmova, „Bone Tomahawk“, pravi je, starinski, bioskopski B film koji nije imao redovan bioskopski život pa ipak je postao mali hit, nešto što ćete preporučiti prijateljima ako osetite da su raspoloženi za malo egzistencijalizma prošaranog kasapljenjem, uz brkove Kurta Rasela i „damu u nevolji“ koja niti vrišti ili plače, nije silovana ili razgolićena a nije ni neka napadna, lažna, feministička diva.

Ukoliko su pravi filmski igrači, ukratko, a ne amateri koji će pričati o tome kako je Dikaprio „vrhunski odradio ulogu“ u „Povratniku“. Slučaj je sličan i sa filmom „Poziv“, filmskijim od bilo čega što ćete naći na repertoarima multipleksa, pa, opet, prognanim u slabo posećenu ponoćnu projekciju u Sava centru. „Poziv“ je puno stvari na jednom mestu (i to, bukvalno na jednom mestu, uzevši u obzir jedinstvo istog): priča o podnošenju bola i krivice, triler čiji glavni junak oseća da će se tokom večeri dogoditi nešto zlokobno čega je samo on svestan, šira analiza prednosti i mana ateizma ili religioznosti… Još uvek mladi, ali dugokosi, zabrađeni, na pristojan način ofucani Vil stiže na večeru kod bivše žene Iden i njenog novog dečka, na koju je pozvan ceo mali krug njihovih nekadašnjih prijatelja, u veliku kuću u kojoj je nekada živeo („njeni roditelji su bogati, nikada to nije bila moja kuća“, kaže devojci), do iznenadne smrti njihovog sina za koju krivi sebe (deca su se igrala, trebalo je pripaziti – naravno, mi, gledaoci, znamo da se ne može paziti dvadeset četiri časa dnevno…). Na putu do kuće, Vil kolima udari kojota i nakon toga mu prekrati muke udarajući ga ključem za odvrtanje točkova. Tome pristupa razumno i osećajno u isto vreme. Dakle, Vil, bez obzira na kasniju izjavu kako se od dana nesreće, pre dve godine, svakog jutra budi i čeka da umre, nije klasično depresivan. Iden je, sa druge strane, sa novim dečkom („bio sam pravi stereotip, muzički producent navučen na kokain“) pronašla izlaz u sekti „Poziv“, čije američke vođe održavaju svoje seanse u Meksiku i propagiraju sreću koja dolazi iz odbacivanja prošlosti i prihvatanja lepote smrti, kao prelaska u stanje mira i ponovnog sjedinjavanja sa izgubljenim bližnjima. Religija, dakle… ispovedite se i bivate oslobođeni svega pogrešnog što ste uradili ili što vam se dogodilo, na kraju dobivši nagradu. Vilu, razumnoj osobi, svesnoj da će do kraja života osećati tugu u većoj ili manjoj meri, onesposobljavajuću ili, boljih dana, podnošljivu, čini se da se iza „Poziva“ ne krije tek blesava fatamorgana veća da bi stvari, sa celim tim prihvatanjem smrti, mogle biti mnogo zlokobnije. Osim bliskih, dugo neviđenih prijatelja (uobičajena grupa srednjeklasnih tridesetineštogodišnjaka – simpatični debeljko, zgodni gej par, u razumnoj meri seksualno oslobođena azijatkinja, stegnuta profesorka…) večeri prisustvuju i očigledno poremećena hipi devojka i sredovečni Pruit koji ispriča grupi kako je, u trenutku alkoholisanog besa ubio svoju ženu i naučio, kroz učenja vođe „Poziva“, da oprosti sebi. Moram da o Džonu Kerolu Linču, glumcu koji igra Pruita, napišem par redova jer, sva je prilika da neće biti bolje prilike. Norm, muž policajke iz „Farga“, mogući „Zodijak“ serijski ubica iz Finčerovog filma, desetine običnih a užasnih ljudi, naoko mirnih komšija koji, kao u pesmi Toma Vejtsa, „nešto grade, tamo, dole“… Kakve su to crte lica koje izazivaju nemir, crte lica nekoga ko ne oseća strah. I kakav je to glumac, sa dikcijom koju je doveo do savršenstva, minimalnom ekspresijom i ravnim glasom iza kojeg se krije šta god poželite, koji ne radeći ništa radi sve. Džon Kerol Linč je ona soba koju je opisao F. V. Murnau, obična soba koja je užasna zato što znamo da se iza jednih njenih vrata krije leš. Sinteza strave i užasa. Ceo „Poziv“, naravno, nije toliko savršen. Neke scene dolaze iz scenarija televizijske sapunice (mada se može razmišljati i u pravcu toga da su osobe koje u tom trenutku pričaju upravo takve), slešer deo mogao bi delovati neujednačeno sa dugačkom najavom… Ipak, sam kraj je maštovit i podiže film na viši nivo raspravljanja o religiji kao masovnoj omami. Mala večera među prijateljima sa vrbovanjem u sektu i nasiljem, od strane rediteljke koja je počela van sistema, onda jedno vreme potpisivala svoje ime ispod filmova koji su mogli biti odlični da nisu bili robovi konferencijskih stolova i ljudi koji za njima raspravljaju o plasiranju proizvoda i „blue sky“ razmišljanju, da bi sada, valjda, sebi i onim „pravim igračima“ sa početka teksta dokazivala da se može izaći iz sekte u isto vreme ostavši u dobrim odnosima sa njenim članovima. Što je, je li, nemoguće. „Poziv“ je mogao, ne i morao, biti bešnji u pogledu stilskog pristupa, jer, prava filmska brutalnost ne nalazi se u količini prolivene krvi i čini se da je rediteljki to sasvim jasno, iako, iz nekoliko razloga, nije bila u stanju da ode iza granice normalnosti.