Mali čovek velikih tema

Ti momci i devojke – od skora pristigli i sa od većine otuđujućim naglascima ili prva generacija rođena u Francuskoj – goreli su besom protiv nepravednog sveta mnogo pre nego što su se njihovim ulicama počele šetati grupe muškaraca obučenih u sive uniforme. Nije im, stoga, trebalo mnogo razmišljanja pre nego što su se okrenuli nasilju kao odgovoru (istina, Hitler je prvo morao da raskine pakt sa Staljinom). Kada je njihova mreža, posle godinu i po dana sejanja straha tamo gde je zaslužen, probušena i većina članova uhvaćena, kolaboracionistička vlast održala je cirkusko suđenje prilikom kojeg je insistirano na međunarodnoj prirodi grupe. Jermeni; poljski, rumunski i mađarski Jevreji; španski i italijanski komunisti koji su se posle kraja Španskog građanskog rata zaustavili u Francuskoj… narodu je, kroz državne, saradničke medije poslata poruka o zlokobnosti različitosti, o gomili belosvetskih bandita i stranih agenata što žele da ruše ideal Francuske čistih Francuza. Nakon presude i slikanja za propagandne plakate (na kojima su nazvani „Armijom kriminala“ – otud naslov filma), svi su kolektivno streljani, osim Olge (rođene kao Golda) Bančik, poslate vozom u Štutgart gde joj je dželat odsekao glavu sekirom – jer Francuska ne pogubljuje žene.

U jednoj sceni filma, pripadnik otpora skriva se u pariskom stanu porodice Aznavurijan – sada iz igranog filma koji se zadržava na pominjanju prezimena prelazimo u predeo vandramske istorije – delu šireg kruga pomagača, više, rekao bih, iz razloga jermenstva nego ideološke opredeljenosti. 2015. godine, sin porodice Aznavurijan Šanur, za javnost Šarl Aznavur, reći će u intervjuu datom britanskom „Gardijanu“: „To je bolest koju imam, pričanje o stvarima o kojima ne bi trebalo da se priča“. Mislim da nije u pitanju nikakva bolest ali jeste neizlečivo; radi se o kodeksu koji se uči – kroz teme o kojima se usputno, između prostiranja veša i iznošenja đubreta, raspravlja u krugu porodice, kroz knjige koje se čitaju, filmove koji se gledaju, muziku koja se sluša, novine koje se kupuju na trafici. A taj kodeks obavezuje: kada okupator u slozi sa lokalnim gnjidama juri mladog idealistu ne bi li mu čupao nokte i danima ga davio u nameri da ga natera da oda svoje saborce – sakrij ga, kada u Francuskoj sedamdesetih niko ne bi baš pričao istinitu priču o životu homoseksualca koji dane provodi samotno, brinući se o staroj majci, a noću nastupa kao transvestitski striptiz umetnik – ti moraš biti taj, i to uz mimezis, kroz lik (radi se o pesmi „Comme ils disent“). Naročito ako si i sam deo manjine koji se dokopao očiju i ušiju većine. Otvaranje za samozadovoljnu većinu neprijatnih tema prestaje da bude stilski izbor i postaje instinktivna dužnost.

Šarl Aznavur, jedan od nas, stoga kao i svi mi, nije bio anđeo. Tokom rata je zarađivao crnoberzijanstvom (prodajući, naravno, i okupatoru) dok je bio punopravni deo porodice koja je bila obodni deo pokreta otpora. Kasnije, kada je počeo da nastupa po vodviljima i noćnim klubovima sumnjive reputacije, Edit Pjaf je njemu i kolegi muzičaru poručila da odlazi na neko vreme u Ameriku te da će im ako, poput pravih muškaraca, uspeju da se sami, na prevaru i foru, dokopaju Nju Jorka, vrlo rado tamo pomoći. Tako će se Aznavur, preko karantina ostrva Elis, na kraju zaustaviti u Montrealu gde ostaje nekoliko godina. Nakon toga, sledi period uzajamnog usisavanja energije sa Edit Pjaf u Parizu, gde se našlo i vremena za 1953. godinu koju provodi u Maroku.

U filmografiji Šarla Aznavura ima i kanonizovanih dela („Pucajte na pijanistu“, „Limeni doboš“) i zaboravljenih dijamanata („Horacije ’62.“ – tragedija Pjera Korneja prevedena u svet obračuna korzikanskih bandi u Parizu vremena sadašnjeg; „Viva la vie“ Kloda Leluša – globalno-politički triler, „Zona sumraka“, esej o semiotici glume, linčovski „mindfuck“, sve u jednom, predivno haotičnom filmu). No, epizoda iz severne Afrike vodi me do filma „Taksi za Tobruk“ (r. Denis de la Patelier, 1961.) gde Aznavur igra Samuela Goldmana, doktora, zapravo stažistu koji je, nakon okupacije i bežanja iz Francuske, deo petočlanog tima komandosa zaduženog za dizanje nemačkog skladišta goriva u vazduh u sklopu pripreme za bitku kod El Alameina. Skladište biva uništeno u prvoj, kratkoj sceni, jer to nije tema filma, i tokom akcije komandant jedinice gine te odgovornost odlučivanja mora preuzeti kaplar Teo Dima (Lino Ventura), u civilu bokser, bez militarističkih pretenzija. On komanduje kako zna i ume i, ne njegovom krivicom, njihovo vozilo biva uništeno u napadu nemačkog aviona nakon čega ostaje izbor između dve opcije: da li da umremo od žeđi sedeći ili hodajući? Naravno, hodaju i uskoro nailaze na nemačku patrolu. U pucnjavi u kojoj iz zasede utamane četiri ljudska bića (jer, voda i prevozno sredstvo zavise od toga – nema ni pomisli o moralnim dilemama) smrt izbegne kapetan fon Štegel (Hardi Kriger), ozbiljan, pruski oficir kojeg su prinuđeni da povedu kao zarobljenika. I, pošto je on tu jedini profesionalac, prvo će im svima, sposobnošću orijentacije u prostoru, spasiti živote (da bi prvenstveno spasio svoj), zatim će, kada iskoristi njihovu nepažnju i odveze se sa vozilom i oružjem, morati da se vrati po njih (zato što je normalan čovek), neminovno ponovo postavši zarobljenik (scena napeta a toliko banalna kada fon Štegel pokušava da ostane budan dok Francuzi imaju luksuz da mogu da spavaju na smenu). I sve je sasvim prirodno lišeno sentimentalnosti. Francuzi nisu niti će ikada biti prijatelji. Sudbina ih je okupila na zadatku uništavanja, ubijanja i preživljavanja. Posle par dana avanture u društvu neprijatelja Dima kaže Goldmanu, „U stvari je dobar momak“. „Naravno da je dobar. Šta ja sad da radim s tim?“, odgovara Goldman. I, osećamo, neće se dobro završiti. Dima, koji je imao zakazan poslednji meč u karijeri za ozbiljan novac (neko natukne da je bio plaćen da padne), samo da bi ga osujetila nemačka invazija viče, „Dosta mi je više tog vojničkog kodeksa!“. Verujemo Linu Venturi, kao i Krigeru, i Aznavuru, jer su dosegli zen stanje ne-glume. Iskustvo života je bilo previše veliko da bi im gomilanje nepotrebnih ukrasa uopšte palo na pamet. Aznavur i inače nije glumio već je puštao situaciju da teče kroz njega, što znači da je bio siguran u sebe i ljude kojima bi dozvolio da ga koriste kao dramsku neophodnost. Šarl Aznavur nestajao je u kadru, radeći što manje, isto kao što je nestajao na sceni, radeći što više.

Postoje dve pesme koje su i osnovni razlog nastanka ovog teksta. Prva je „Toi et moi“, balada iz ranih devedesetih, čudan izbor budući da je stilski udaljena od šansone čiji je bio simbol. Ali, iza jednostavne pop melodije i gotovo besramnih stihova („Ponesi me/Izvan zebnje/Na poziv žudnje/U srce naših maštanja/Ka granicama zadovoljstva/Koje je Bog stvorio/Za tebe i mene“) nalazi se nešto stvarno. Ovaj svet je surov, lomi nas i maltretira ali ako pronađemo tu jednu osobu sa kojom možemo da podelimo i strast i fantaziju i to ne na jednu noć već dugo, spasonosno… celo sranje se može nekako podneti. „Toi et moi“ je pesma koju ne može da peva mlad čovek – biće lažno, jeftino. Ona dolazi posle decenija iskustva, od čoveka (i to ne bilo kog čoveka – matorog čoveka koji i dalje živi prateći svoj kodeks) koji je svestan da ga je jedino spasilo to što je pronašao osobu sa kojom može da podeli sve. Radi se o fantaziji čvrsto utemeljenoj u stvarnosti što nas vodi do pesme „Mes emmerdes“ („Moje svinjarije“) iz sredine sedamdesetih. Junak pesme kaže, „Radio sam godinama/Bez odmora/Da bih uspeo/Da bih se popeo/Na vrhove“. Međutim, „Kao muva bez glave/Trčao sam/Žedan/Uporan/Ka horizontu/Iluziji/ka apstraktnom/Žrtvujući/Što je žalosno/I sebe sada optužujem/Moje prijatelje, moje ljubavi, moje svinjarije“. Posle decenija društvene normalnosti njegovom životu teško je pronaći mane: „Moje rodbinske veze su/Na visokim položajima/Odlikovani/Uticajni/Trbušasti/Fin svet/Ozbiljan/Ali kada sam sa njima/Uvek žalim za mojim prijateljima, mojim ljubavima, mojim svinjarijama“. Ponovo je fantazija u pitanju, o jednom od nas među njima, onom kojeg su lakomisleno primili u svoje redove i iznenadiće ih jednog dana, neće znati šta ih je snašlo. Sve će rasturiti i otići će paleći mostove iza sebe. Obe pesme zapravo su agresivne, „evo vam ga!“ pesme, prva u kojoj je glavni lik stvorio azil u kojem ga ništa ne može dotaći i druga sa azilom u koji je zabasao, sanjanim od mnogih a da nije ništa drugo do malograđanska praznina. Šarl Aznavur, iako ispraćen od strane predsednika i ostalih moćnika u odelima, do smrti nam je davao šansu da preko svakog njegovog javnog nastupa, bio to koncert ili intervju, markerom podebljavamo jedva vidljive linije svojih ličnih pobuna. Svojih svinjarija zbog kojih vredi živeti. Ukoliko nas vodi nekakav kodeks, naravno.