Marketinški i ostali užasi

Pa, onda, celi uredno preneseni događaji… U malom gradu na zapadu Australije deci i roditeljskoj pratnji je u bioskopu, umesto nečega bogougodnog, greškom pušten foršpan ‘Nasleđenog zla’. Preživeli su, ali sa psihičkim posledicama nalik onim kada se dobro zagledate u potpise Donalda i Melanije Tramp. Dakle, advertajzing odeljenje filmskog studija pošteno je zarađivalo svoj prljavi novac, plaćajući i prijateljski usmeravajući kritike i, kroz BTL (below the line) marketing, stvarajući „jesi li čuo…“ atmosferu „hajpa“.

„Nasleđeno zlo“, od samog filma pa do njegovog plasmana, sličan je belgijsko-francuskoj crnoj komediji „Sirovo“. „Sirovo“, na prvi pogled smrtno ozbiljan, nagonio je gledaoca da pređe preko spoljašnjosti brutalnih, naturalističkih prizora, samo da bi došao do smeha izazvanog apsurdnošću situacije, sve do poslednje scene kada rediteljka pametno zaokružuje fabulu palp razjašnjenjem. Radilo se o malom, bezobraznom filmu koji je neko rešio da na silu predstavi većem broju gledalaca od onog koji mu prirodno pripada (a koji bi bili, da kažemo, „pravi“).

„Nasleđeno zlo“, pak, onog gledaoca koji mu se predao privučen histeričnom reklamnom kampanjom u prve dve trećine svog dvosatnog trajanja iritiraće čitanjem Bergmana kroz američki žanrovski film 2018. godine. Smrt majke; odrastanjem u mentalno bolesnoj porodici traumatizovana umetnica; skandinavsko razumni muž od kojeg nema mnogo koristi (uzgred, Gabrijel Birn nepravedno je zapostavljen i u instruisanim i u nezavisnim kritikama, ali o tome malo kasnije); sin koji se upire da postigne nekakvu tinejdžersku normalnost; trinaestogodišnja ćerka, odavno na sasvim drugačijem putu…

Preminula gospođa je, odmah nam biva saopšteno, napravila nekakav izopačeni, posmrtni plan, koji dugo ostaje skriven za potomke ophrvane sopstvenim problemima psihopatološke prirode. Stoga publika, uz malu pomoć reditelja, sama stvara horor zato što zna da je došla da gleda horor dok se scene užasa tokom prvih osamdesetak minuta filma nezavisno od toga mogu smatrati ili detaljnim prikazom stvarnog groznog događaja ili rezultatom junakinjinog uma koji pati. Uz to, imamo hladnu, preciznu atmosferu bez jakih boja – članovi porodice nemaju prijatelje, ili su isti toliko nezanimljivo nebitni da na njih nije imalo smisla gubiti filmsko vreme.

Eni (Toni Kolet) je, recimo, vajarka, budući da se njena umetnost sastoji isključivo od diorama uz pomoć kojih, posvećeno i detaljno, rekreira scene iz svog života – ponekad direktno, ponekad sa simboličkom intervencijom. Mogli bismo reći da upravo povremeno iskrivljenje njen rad – uz bitan detalj da za isti postoji i galerijski interes – od nje i čini umetnicu, a ne tek osobu spretnih ruku koja sprovodi komplikovanu samoterapiju.

NJen muž (Birn), nedefinisanog kancelarijskog posla, sebe vidi kao sidro porodice. Autor filma i Birn, promišljeno i sa dramskim sadizmom, šetaju to jadno biće kroz scenografiju, nalik figurici iz maketa njegove žene. On nema moć da bilo šta promeni, pa ipak bazira svoju egzistenciju na osećaju odgovornosti. Kada malo razmislim, taj lik i Birnov tihi nastup možda su i najzabavniji deo „Nasleđenog zla“, gde Kolet u nosećoj ulozi radi toliko toga ali, kako reče kuvar iz „Dve čađave dvocevke“, „Guns for a show, knives for a pro“.

Sad, nakon što saznamo da se otac umetnice, šizofreničar, ubio izgladnjivanjem toliko davno da ga se ona i ne seća, kada je muž potpuno sporedan („long suffering husband“, reklo bi se na američkom engleskom), kada sin tinejdžer tokom filma postaje žrtva broj 1, moramo se zapitati da li „Nesuđeno zlo“ u sebi ima klicu mizoginije koja preti da izraste u predivan cvet? Svakako, u porodici koju pratimo, žene kroz više generacija svesno ili slučajno uništavaju pitome, naivne muškarce.

Sa druge strane, ceo kvartet glavnih likova nije više od grčkog hora lišenog privilegovane pozicije neutralnog posmatrača. Možda su muškarci posebno jadni jer smo naučeni da od njih očekujemo snagu delanja, sa čime se reditelj perverzno poigrava. I onda, u poslednjem činu i njegovoj ubrzanoj pripremi, sva ta bergmanovština mora negde otići i reditelj, nalik svojoj francuskoj koleginici i njenom filmu „Sirovo“, bira da je utopi u B horor kliše.

Da to nije uradio, film se ne bi mogao smatrati hororom, iako je završna fantastika zapravo sastavni deo događaja od prvog kadra. Žanrovski obrt ili konačno otkrivanje, možda ne bi bilo neispravno smatrati kraj filma metaforom na temu mentalne bolesti koja transformiše osobu, brišući jednu svest i ispunjavajući ljušturu, tj. telo, nečim ili nekim novim. A to jeste uznemirujuće, žanrovski ili ljudski, kako god želite. Kao što vidite, puno je tu „možda“ i „čini se“ i biće da su zbog toga producenti u reklamnoj kampanji insistirali na reči „strašno“.

Sav Lavkraftov strah od nepoznatog na stranu, gledalac koji čini masu neophodnu za finansijski uspeh filma u redovnoj distribuciji i dalje preferira staro dobro puzanje po plafonu. „Evo je, ide“, reče tiho tokom te obavezne scene gospođa u redu iza, deo malobrojne ali pristojne bioskopske ekipe. „Nasleđeno zlo“ i jeste film za pristojne ljude.