Metod unutar ludila

A vreme je XVI vek u Flandriji, vreme velikih protestantsko-katoličkih krvoprolića. Međutim, iako su protestanti u početku donekle bili nalik prvobitnim hrišćanima bacanim lavovima uz oduševljenje mase, čini se da put kojim reditelj kreće negde oko sredine filma, kada razvija nešto nalik narativu igranog filma, povlačeći direktnu paralelu između Novog Zaveta i događaja kakvi su se odigravali tokom oslobađanja Belgije i Holandije od španske vladavine, možda sputava veličinu i značaj same slike, pa i, povezujući se direktno sa najvažnijom od svih priča u poslednja dva milenijuma, umanjuje samosvojnost sopstvenog dela. A opet, možda je to upravo njegova prednost, zapravo, jedini put kojim je film mogao da pođe. Uz to, činjenica da dolazi iz katoličke zemlje dodaje filmu element subverzivnosti. „Mlin i krst“ izuzetno je neobično delo, po svojoj neuklopivosti u poznate medije ili formate (mada je nemoguće odmah se ne setiti Pitera Grineveja), nalik, recimo, „Edvardu Munku“ Pitera Votkinsa iz 1974. godine, troiposatnoj rekreaciji slikarovog života, praćenoj detaljnim izlaganjem naratora (ili je pak u pitanju dokumentarni film, teško je reći). Svakako, i Votkinsov, da kažemo, film i „Mlin i krst“ možda svoje prirodnije mesto postojanja mogu pronaći na History Channelu, mada bioskopsko iskustvo svakako ne odmaže. Usput, film je prikazan u pogrešnom 4:3 formatu.

* * *

„Elena“ Andreja Zvjaginceva („Povratak“, 2003) je, po, naravno, jednom subjektivnom mišljenju, najsvetliji, ili, ako bih hteo da budem maliciozan, najmanje mračan trenutak dosadašnjeg toka festivala, tj. njegovog takmičarskog programa, pošto je sasvim moguće da mi je promaklo neko remek-delo iz ostalih selekcija. Film počinje vizuelno stabilnim ali sadržajno banalnim i iritirajuće dugačkim egzistencijalističkim kadrovima koji prikazuju šezdesetogodišnju rusku domaćicu i njen isprazni, nesrećni život. Naime, Elena je u braku sa od nje 15-ak godina starijim bogatašem u odnosu na koga je u svakom pogledu (socijalnom, intelektualnom, obrazovnom) u podređenom položaju. Takva postavka obećavala bi dva sata gledaočevog žaljenja glavne junakinje da se autor nije upustio u sasvim suptilno zakrivljavanje priče. Njen muž, iz generacije prvobitnog sticanja kapitala nakon kraha komunizma, neko je koga bi bilo očekivano da mrzimo, međutim, kroz vremenski šturo (jedna scena) ali sadržajno više nego efektno oslikan odnos sa otuđenom, nihilističkom ćerkom koja dovodi u sumnju bilo kakvu naučenu normalnost uključujući i produžavanje ljudske vrste, postepeno razvijamo empatiju prema tom paru otvoreno amoralnih sociopata. Sa druge strane, Elena, sa kojom je inicijalno valjalo saosećati, postaje sve odbojnija dok pokazuje sve loše strane ljudskih bića, usput uspevajući i da ih uspešno prikrije ispod oreola mučenice. Razvoj događaja film vodi u žanr trilera, na sasvim prirodan način, iz same prirode priče a ne početne odluke autora. Sve zajedno, jednostavno, radi, praćeno, iako smo na to već sasvim naviknuti kad su filmovi iz te zemlje u pitanju, surovim prikazom onoga što je Rusija postala. No, antiproletarijatski prikaz Elene i njene ekonomski zaostale originalne porodice oduzima, zapravo, svaku nadu da postoji ljudski resurs za neku novu revoluciju.

* * *

Rumunski „Zdravo, kako si?“ definitivno pokazuje konceptualnu nameru selektora festivala (inače, ekstravagantni ruski filmski ekspert koji kada počne da govori na engleskom zaliči na rezultat zabranjene ljubavi Larsa fon Trira i Dr. Strejndžlava) da uspostavi raznovrsnost umetničkih, festivalskih filmova i sasvim komercijalnih, nepretencioznih bioskopskih ostvarenja koja dolaze iz malih kinematografija, te na prvi pogled deluju prevashodno namenjena za lokalno tržište. To je, verovatno, dobra odluka, jer pruža malo sveobuhvatniji uvid u to šta se smatra autorskim a šta populističkim filmom u raznim, nama uglavnom bliskim zemljama (isto tako bi možda bilo svrsishodnije na ovim stranama nuditi samo detaljne sižee filmova bez bilo kakvog kritičarskog mišljenja autora teksta – e, to bi tek bio koncept, gospodine Nikitin…). Ukratko, kad je o rumunskom filmu reditelja Aleksandru Mafteia reč, u pitanju je neka vrsta romantične komedije koja svoju priču u osnovi pozajmljuje od filma „You’ve Got Mail“ (a on opet od filma „The Shop Around the Corner“ Ernsta Lubiča). No, da li je prevelika slučajnost (naročito ako se setimo Aristotelovih pravila o mogućem i verovatnom) da baš otuđeni supružnici nabasaju jedno na drugo tokom četovanja na internetu? Ili možda baš ta slučajnost čini njihovu priču vrednom pričanja? Ono što se može reći je da možda postoji neki hamletovski metod u selektorovom ludilu pa bi verovatno valjalo sagledati njegov izbor u celosti pre nego donositi preuranjene sudove. A do sada je svakako dao materijala za to.