Mi, koji više nismo bitni

Novi užasni snimci, i novi zbunjeni intelektualci koji saopštavaju svoju začuđenost pred sistematskim ubistvom miliona ljudi. Razlog zašto ne umeju da odgovore na pitanje ‘Kako se to dogodilo?’ je zato što je to pogrešno pitanje. S obzirom na prirodu ljudi, pravo pitanje je ‘Zašto se ne dešava češće?’. Naravno, i dešava se, u suptilnijoj formi… Godinama nisam sedeo ispred televizora, menjajući kanale. Možeš da vidiš celu kulturu: naciste, prodavce dezodoransa, ‘kečere’, izbore lepote, ‘talk shonj’ emisije… Možeš li da pojmiš nivo uma koji gleda ‘kečere’? A najgori od svih su fundamentalistički propovednici, trećerazredni prevaranti koji ‘ovce’ ubeđuju da im govore u Isusovo ime. I da šalju još novca. Pare, pare, pare… Kada bi se Isus pojavio i video šta se u njegovo ime dešava, ne bi prestao da povraća.“

„Hana i njene sestre“, 1986.

Mizantrop ili realista iz filma Vudija Alena je dijagnozu stanja američke nacije postavio sredinom osamdesetih.

Iako se radi o eri bez video-igrica i društvenih mreža, sa zaboravljenim referencama i ugaslim pošastima, analiza ne gubi na savremenosti, jer svako vreme – Teofrast je napisao ponešto na tu temu – ima svoju porciju ljudske neodgovornosti i amorala.

Da li se duhovno đubre prodaje na tik toku ili na antičkoj agori, stvar je sredstva, a ne suštine.

Kako god, svako tlo jeste nađubreno na svoj način, a na našem se prirodna i veštačka nečist gomila od početka osamdesetih.

Posebno smrdljive livade smo, umesto da ih spalimo, 2000. godine oivičili labavim ogradama i rešili da je najbezbolnije da se pretvaramo da ne postoje.

Te ograde, nikakve kakve su bile, ubrzo su nestale, a deca rođena u vreme prvih nemira na Kosovu dobila su decu koja odrastaju proždirući njihove plodove.

Međutim, kako kaže Vođica, „ne gledaju televiziju“.

Bez mnogo razmišljanja može se ustanoviti da „rijaliti“ bezumlje do njih svakako stiže putem društvenih mreža, u „insertnoj“, na određeni način još pogubnijoj formi, lišenoj bilo kakvog konteksta.

No, većina adolescenata je bila tome izložena mnogo ranije. Tvrdi se, naime, da „rijalitije“ gledaju pretežno penzioneri.

To je tačno, budući da su namenjeni glasačkoj bazi Vladajuće kriminalne grupe. Posle par sati gledanja neuravnotežene verbalne agresije, sledi sat vremena sa zaštitničkim Vođom (za njih nije u deminutivu).

U izopačenom psihološkom procesu, njega tumače kao jedinu branu koja ih štiti od prethodno gledanog zla, ovaj put materijalizovanog u Vođinim političkim protivnicima.

A šta ti traumatizovani nesrećnici, osim što mrze i zaokružuju, još rade?

Čuvaju unuke.

Stotine hiljada dece, u periodu prvobitnog formiranja ličnosti, provodi vreme u dnevnim sobama u kojima su jedini sadržaj „rijaliti“ programi.

Njihovi nežni umovi bivaju natapani zlom kojeg se uskoro neće svesno sećati.

Stoga, neće im biti ni jasno zašto „lajkuju“ digitalni sadržaj ispunjen ideološkom mržnjom, ili zašto osećaju da je „utoka“ jedini odgovor.

Sila koja ih vodi nalazi se duboko, u temelju bića, i „deprogramiranje“ je gotovo nemoguće.

Ministar prosvete, u prvom obraćanju nekog od vlasnika institucionalne moći nakon masovnog ubistva u osnovnoj školi, pak, govori o pogubnom uticaju „zapadnih vrednosti“.

Ne shvata taj ništa, i lupeta promovišući svoju FSB agendu, ali jednim delom jeste na tragu problema, tj. jednog od njegovih činilaca. Košarkaška utakmica zbog koje je pomeren dan žalosti deo je kapitalističke mašine.

Karte su prodate, reklamni blokovi posloženi, raspored igranja toliko zgusnut da ne dozvoljava odlaganje.

U tim okolnostima, ispravno bi bilo vratiti novac, registrovati utakmicu službenim rezultatom kao pobedu gostujuće ekipe, i odigrati nekoliko dana kasnije sledeću u Madridu, na kojoj se i dalje može pobediti i otići na famozni „fajnal for“.

Može li se to izvesti u „državi“ čiji se Vođica, između ostalog, panično plaši stadionskih bandi?

Dobili smo dobar primer kojim se može objasniti klica smrtonosnog nasilja dece nad decom – živimo u koktelu autohtonog zla i najgorih elemenata „zapadnih vrednosti“.

Izlečenje ćemo morati da počnemo od uništavanja onog što nam je dostupno, a to nisu ni društvene mreže ni globalni konzumeristički poredak.

Pre dvadesetak godina, posle još jednog debakla fudbalske reprezentacije, Velibor Vasović je na temu odgovornosti selektora dao besprekornu izjavu: „Milovan Đorić nije kriv, zato što Milovan Đorić ništa ne zna“.

Krivi su oni koji su ga postavili, a oni imaju moć jer smo im je mi dali. Vođica takođe nije nizašta kriv, već mi koji smo mu dozvolili da postoji. Krenimo konačno da se iskupljujemo pred našom decom.

Ne dozvolimo da im jedini cilj u životu bude bekstvo iz zatvorske ludnice.