Milenijalska beba

Sezona filmskih festivala se primiče, što znači da ću – da se poslužim političkom analogijom – jedno vreme prestati da učestvujem u uličnim protestima i morati da na izborima glasam za ono što se nudi.

Priznajem da sam se pomalo uželeo lenjosti i prepuštanja programskim selektorima da razmišljaju umesto mene.

Budući da na mejnstrim festivalima nema previše žanrovske ponude, u ovom tekstu ću se posvetiti jednom svežem hororu čiji autori kroz previše puta upotrebljenu fabulu i konstrukciju narativa pokušavaju da pojure vredniji ulov.

Tekst je, da skribomanija nije zavladala putanjom mozak-prsti-tastatura, trebalo da uključi osvrt na još jedan film za koji važi opis iz prethodne rečenice. Britanski „The Power“ („Snaga“ ili „Struja“) rediteljke Korine Fejt će stoga dobiti zasluženu pažnju u nekom od narednih nekoliko brojeva, ukoliko bude bilo prostora.

„Lažno pozitivna“ („False positive“ – odnosi se na rezultat testa trudnoće, i nema preterane veze sa radnjom, dok solidno zvuči) je film ponajviše potekao iz uma koscenaristkinje i glavne glumice, u osnovi televizijske i stend ap komičarke Ilane Glejzer.

Naša junakinja je Lusi, stanarka Menhetna i najniža kopirajterka u lancu moći male marketinške agencije.

U radnoj svakodnevici krije se prvi sloj zabave. Lusi je zapravo nešto što bi se na na engleskom zvalo „glorified office assistant“, tj. sekretarica sa diplomom i ambicijom.

Direktora igra Džoš Hamilton, veteran nezavisnog američkog filma devedesetih, i neprijatno je uživanje gledati trenutke kada svojoj radnici kroz kancelarijske šale sugeriše iz kog restorana da naruči hranu.

Tu nalazimo i prvu kritiku društva u kojem je postalo nepopularno direktno prihvatati odnos nadređenog i potčinjenog, u kojem je učitelj postao „saradnik prilikom učenja“.

Lusi, dakle, uz osmeh prihvata podelu posla kakva se ne sme imenovati, i tu dolazimo do prve neravnine na putu filma do prihvaćenosti od strane publike (a nije najbolje prihvaćen).

Naime, Lusi je duboko antipatičan lik, poslovna uspinjačica koju vodi želja za dominacijom pre nego materijalna neophodnost, budući da je u braku sa plastičnim hirurgom Adrijanom (Džastin Teru).

„Lažno pozitivna“ će, kako radnja odmiče, sve više sličiti „Rozmarinoj bebi“, no, zanimljivo je primetiti da, za razliku od pristojnog mladog para iz filma Romana Polanskog, ovde od početka imamo, smem li reći, đavolsku simbiozu kopirajterke i plastičnog hirurga iz koje bi i bez pomoći sa strane bilo očekivano stvaranje apsolutnog zla.

No, bebe, posle godinu dana pokušaja, još uvek nema, te Lusi i Adrijan odlaze u ginekološku kliniku Adrijanovog mentora sa prvih godina fakulteta, dr Hindla (Pirs Brosnan, koji sve više po glumačkom izrazu nalikuje najpribližnijem Džeku Palansu kojeg trenutno imamo – obratiti pažnju na nedavni, možda, nastup karijere u gotovo kontrakulturnoj seriji „Sin“).

I, da, inovativni doktorov tretman će uspeti, Lusi će početi da sluti da se dešava štogod sumnjivo, grupa za međusobno razumevanje društveno privilegovanih budućih mama moraće da krije i jednu „guju u njedrima“, pomoć će biti tražena od crne homeopatske akušerke…

Zanimljivo, za razliku od „Rozmarine bebe“ u kojoj je razumni dr Hil (u tumačenju nedavno preminulog genija Čarlsa Grodina) slamka spasa, u „Lažno pozitivnoj“ je sterilna i instituacionalno uvažena nauka izvor opasnosti.

Radnja je, jasno, derivativna, uz mestimičnu rizičnu sporost ritma i kadrove vredne uramljivanja.

Ipak, film mi se nakon gledanja motao po glavi duže nego što bi se moglo očekivati, za šta bih rekao da je zaslužna vešto primenjena mešavina pojedinačne i kolektivne mizantropije.

Adrijan insistira na prvom licu množine, za njega su Lusi i on trudni – to prisvajanje roditeljstva zapatilo se u poslednje vreme među nežnim, politički korektnim mužjacima.

Zatim, kada se bira ime, Adrijan poželi da se potomak zove Adrijan mlađi – opet, reklo bi se da se radi o prozivci društva sve više sačinjenog od samoživih idiota.

Za to vreme, Lusi ili gubi razum ili je žrtva zavere, dok autori, izabravši odbojnu junakinju, na teži način tragaju za gledaočevom identifikacijom.

Za kraj jedan detalj nakon koga sam gotovo pokazao palcem gore prema ekranu…

Prilikom poslednje posete spasiteljskoj akušerki, mentalno bolesna ili trilerski manipulisana Lusi se zbunjeno osvrće: „Šta vam se dogodilo sa ordinacijom? Zar nije bilo više… kulturološki? Sa maskama i… Čak vam je i odeća drugačija“. Odgovor je: „Ne, sve je isto. Ja nisam tvoja mistična Crnkinja (‘mystical Negress’)“.

„Lažno pozitivna“ je u isto vreme festival stila, autopsija društva i pokazni primer glumačke tačnosti – valja pohvaliti i već decenijama potcenjenu Grečen Mol u na papiru tek funkcionalnom liku, neprimetno i nepretenciozno podignutom na nivo vrlo blizu užasa medicinske sestre Rečid.