Minimalistički o Harvi Vajnstin problematici

„Promena u prvom činu scenarija koju si tražio će da pravi probleme sve do kraja… Čak i Nik kaže da to nema nikakvog smisla“, odzvanja kroz otvorena vrata kancelarija njujorške kompanije za proizvodnju filmsko-televizijskog sadržaja.

Zaposleni se, moglo bi se reći, bave umetnošću, ako se dramska dela namenjena medijima masovne komunikacije daju podvesti pod tu kategoriju.

Naša glavna junakinja Džejn (mogla bi da bude i bezimeni lik – zapravo, bolje bi bilo da jeste), suštinski visokoobrazovana sekretarica, mada se iz politički korektnih razloga njena pozicija zvanično vodi kao „asistentkinja“, još uvek je daleko od bilo kakvog stvaralačkog procesa.

Za desetak godina, ukoliko bude igrala timski, do trenutka kada se ukaže prava prilika i red za individualnu akciju, postaće producentkinja, članica kruga koji odlučuje.

No, sada, kao sveža radnica, ona dolazi prva na posao, pre svanuća, fotokopira, prosleđuje elektronsku poštu, priprema stolove i kancelarije, da bi, kada se pojave iskusniji saradnici, zauzela mesto među njima i obavljala najdosadnija, rovovska zaduženja.

Među neprijatnosti koje su joj delegirane spadaju i telefonski razgovori sa besnom i zapostavljenom ženom vlasnika kompanije.

„Reci joj da je u bioskopskoj sali, tamo ne bi smeli da ga ometaju“, preporučuje joj kolega.

Džejn još uvek ima nelagodu kada je primorana da laže, budući da otprilike zna čime se šef zanima većim delom dana. Naime, tokom jutarnjih provera prostorija, u njegovoj kancelariji mogu se na kauču primetiti fleke jasnog porekla, kao i minđuše izgubljene po ćoškovima.

Verovatno ste ispravno pomislili da smo upravo stupili u „Harvi Vajnstin – #metoo“ tematske predele.

Radnja filma – ili tačnije atmosfera, pošto radnje, svedene na jedan dan života glavne junakinje, nema previše – jeste inspirisana nedavnim društvenim otkrićima dok na posteru vrište „blurbovi“ iz američkih kritika koje hvale „Asistentkinjinu“ angažovanost.

Interni znak autorke i njenih saradnika (koji, ako imate višak vremena i pažnje, postaje javni) jeste angažovanje Džeja O. Sendersa za glas šefa kompanije. Radi se o odličnom i već decenijama neprekidno aktivnom žanrovskom glumcu, ali zašto baš on?

Pogledajte, ako vas ne mrzi, tu fizionomiju belog, glavatog, fizički pretećeg muškarca, već u godinama kada bi bilo neprijatno zamisliti ga kako mesnatim rukama gnjavi mlado žensko telo.

Zatim se prisetite one mračne kancelarije zavučene u trbuh njujorške poslovne zgrade, sa umazanim nameštajem i u žurbi zaboravljenim nakitom, koju Džejn priprema za nova „volkanja“.

Neprijatne su to misli i slike, same po sebi dnevno aktuelne i nedovoljne za valjan igrani film da „Asistentkinja“ na minimalistički način ne zahvata univerzalniju temu uspinjanja piramidom moći te uslovljenosti pojedinca da ne progovara o problemu sa kojim su svi, očigledno, odavno upoznati.

No, Džejn, razumno ljudsko biće, reklo bi se, odraslo u pozitivnom etičkom sistemu, u jednom trenutku iskače iz prihvatljivog ponašanja i najnoviji slučaj iznosi osobi zaduženoj za upravljanje „ljudskim resursima“ – kelnerica iz provincije dovedena je u skupi hotel, tamo su se dešavale određene radnje, što sve, odakle god da se posmatra, nije u redu, za uključene osobe ili kredibilitet kompanije, svejedno…

Scena je pokazna vežba obigravanja oko neprijatnih očiglednosti, sve do trenutka kada konkretan podatak mora biti iznesen na svetlo, praćen takođe konkretnom pretnjom glede posledica neprihvatljivog delanja.

Na tu, ključnu scenu prilično kratkog filma odlazi celih deset minuta i nijedan sekund nije suvišan, a ono što Džulija Garner i Metju Mekfedijen tokom scene rade predstavlja razlog zašto vredi odabrati dramsko podražavanje kao životni poziv.

Bilo bi, usput, sa stručne strane korisno znati da li je scena rezultat detaljnih proba ili su glumci, u skladu sa likovima, izloženi jedno drugom bez pripreme, na emotivno uznemirujuć način.

Pretpostavljam da je pronađeno srednje rešenje, sa uporednom brigom prema potrošenom novcu i istinitosti trenutka.

Možda je sveopšta briga prema skladu i pravi ugao razmatranja „Asistentkinje“, stilski stoprocentno festivalskog filma koji u svojoj dramskoj srži krije klicu trilera – priče u kojoj postoji pretnja gotovo smrtne kazne za čin vađenja cigle iz najnižeg nivoa piramide.

Uz to, radi se o delu koje kroz naoko recentnu temu zapravo traga za trajnom vrednošću (mada me ne bi iznenadilo ukoliko rediteljka tokom medijske promocije filma prihvata primarnu ulogu rodne borkinje; nisam gledao intervjue jer mi je film bio sasvim dovoljan i zaokružen).

U svakom slučaju, pripremite se za dugačke kadrove ništavila.