Mišljenje o jagodama

Filmovi koje niko nije gledao (dobro, među njima i „Ludi od ljubavi“, mada nisam siguran da se uz pomoć nekoliko hiljada evropskih intelektualaca može izbeći zamenica „niko“), televizijske drame po Pinterovim jednočinkama, pozorišne predstave… Konačno, serija „Tener ’88“ u kojoj Majkl Marfi (ko bi drugi?) igra jednog od predsedničkih kandidata Demokratske stranke na preliminarnim izborima koji određuju ko će izaći na crtu bivšem šefu CIA-e DŽoržu Bušu. Marfi je možda najbolje objasnio Altmana rečima, „Znate, on je leteo pedeset misija u bombarderu u Drugom svetskom ratu tako da je teško mogao da ga uplaši neki birokrata iz filmskog studija koji bi mu pretio kako će da mu da otkaz“. Altman se, dakle, igrao. Petnaest godina ta igra je bila skupa, tolerisana od strane finansijera, manje ili više gledana ili umetnički uspešna. Kada je hipi slavina konačno zavrnuta početkom osamdesetih Altman je nastavio da se igra, sa nepromenjenom idejom koju najbolje opisuje Altmanova žena tako završavajući dokumentarni film o njegovom životu i umetnosti (ili, možda, umetnosti života): „Jednog popodneva, neposredno posle rata, Bob nije znao šta da radi sa sobom i otišao je u bioskop. Film nije bio holivudski, bio je engleski. Glavna junakinja nije bila glamurozna, nije bila ‘riba’, i u početku se pitao zašto je uopšte gleda. Dvadeset minuta kasnije, plakao je i bio je zaljubljen u nju. I, osetio je da to što gleda nije samo film“. Inače, u pitanju je bio „Kratki susret“ Dejvida Lina i mladi Altman osetio je da film nije nešto što jedino služi da bi se prekratilo vreme. Tako, „Tener ’88“ nije „samo serija“. Za početak, Tenerovi protivnici su stvarni kandidati Demokratske stranke, lokacije su, takođe, stvarne, sa fiktivnim junacima koji igraju svoje scene okruženi ne statistima već članovima partije koji idu za svojim trenutnim zadacima. Poenta je, naravno, u traganju za istinom, za prikazivanjem atmosfere u kojoj jedan liberalni kandidat gubi smisao svoje kampanje zapetljan u mikrofonske kablove i savete medijskih eksperata. Gledano iz ugla Srbije 2016. godine, „Tener ’88“ nam govori da smo sve bliže vrlom novom svetu. Uzmimo samo početni citat i njegovu srpsku verziju. Šta poručuju lažne diplome, magistarske i doktorske titule srpskih ministara, gradonačelnika, srpskog predsednika? Poručuju li „prevarant“ ili „ume da se snađe“? Jer, kada učite, u svojoj ste sobi i borite se sa samim sobom a za falsifikat doktorata valja izaći u stvarni svet, biti mužjak, završiti školu života.

Ono što valja shvatiti je da se politika u Srbiji približava navodno civilizovanom zapadnom društvu tako što prestaje da bude trenutni lek, obaranje temperature da bi se preživelo do jutra. Nema više masovnih i zabavnih protesta zbog krađe izbora već bi sve valjalo da postane višedecenijski proces. Da li se nešto može zaključiti iz protesta zbog nezakonitog rušenja u Savamali? Da li su bili neuspešni jer nisu doneli rezultat? Zašto su ljudi prestali da dolaze? Protesti su započeli od konkretnog događaja koji izaziva bunt jer je simbol šire bolesti. I, šetači iz devedesetih su izašli, besni zbog virusa. Ponadali su se da će, ukoliko izlaznost poraste do kritične mase koja se više ne može ignorisati, vođa morati da nekoliko ljudskih šrafova uz pomoć kojih vlada zameni drugim, identičnim, jer sam mehanizam ne bi bio promenjen. Radi se, zapravo, o sukobu između trenutne i trajne akcije. Ostavka gradonačelnika bilo bi kratkotrajno smanjenje bola. Sa druge strane, sindikalna i manjinska prava, crvene zastave i bradati momci koji njima mašu, za većinu opskurni govornici koji su, kako je vreme prolazilo, preuzimali ton protesta, jesu ulaganje za budućnost i stvaranje kulture dugotrajne pobune. Tim procesom, tiha većina je, naravno, izgubila identifikaciju sa razlozima protesta, poistovećivanje sa likovima, ako hoćete, a kada se to desi, film prestane da vas zanima i promenite kanal.

Film „O jagodama i krvi“, snimljen 1970. godine o studentskim protestima u vreme studentskih protesta zapravo govori o budućnosti. Originalni naslov filma je „The Strawberry Statement“ i tačni prevod filma bilo bi, na srpsko-hrvatskom nedovoljno jako, „Mišljenje o jagodama“. Naime, naslov dolazi od stvarne izjave dekana nekog od američkih univerziteta da to što studenti imaju mišljenje o ratu u Vijetnamu ili kojoj god globalnoj temi nije drugačije kao kada bi mu rekli da li vole da jedu jagode. Dakle, njihovo malo, individualno mišljenje ili ukus. Ipak, pisac knjige po kojoj je snimljen film kasnije će raditi kao javni branilac, zastupaće one koji nemaju novca da plate advokate koji rade po taksimetru, i napisaće knjigu o tome naslova „Kako možeš da braniš te ljude?“. Iako su, dakle, protesti u kojima je učestvovao bili trenutno neuspešni, on (i stotine hiljada ljudi kao što je on) je nastavio da, obojen tim iskustvom, bude aktivni učesnik društva. Kada Sajmon, glavni lik filma, u poslednjoj sceni skače na kordon policije i slika se u tom trenutku zamrzne to, zapravo, nije prekid vremena već podvlačenje dvadeset četvrtog dela sekunde u kojem počinje budućnost. Valjalo bi to zapamtiti kada se razmišlja o predstojećim srpskim predsedničkim izborima i za sada jedinom kandidatu pristojnih ljudi, onih koji su počeli da u desetinama hiljada izlaze na proteste protiv Beograda na vodi pa onda prestali povukavši se ponovo u svoje male svetove u kojima je samo za njih bitno vole li jagode. On, možda, neće ući u drugi krug, možda će, ako nekim čudom dotle dospe, biti ubedljivo poražen. No, kako god, radi se o procesu. Negde pred kraj serije „Tener ’88“, jedan od stvarnih likova sa kojima naš fiktivni glavni junak razgovara kaže da osoba koja prođe godine manipulacije i skrivenih igara kako bi postala predsednik nije neko ko bi trebalo da bude predsednik. No, ne radi se o njemu već o ljudima koji za njega glasaju i o ideji za koju glasaju koja njemu, nakon što ju je ponovio milion puta, mora postati lažna. Ideje, kao decu, pse i mačke, biljke, nije lako održavati u životu i onaj ko to radi zapravo se ne zabavlja. Ipak, smatra da to ne radi zbog trenutnog zadovoljstva ili rezultata i nešto ga tera da ne prestaje.