Misterija francuskosti

Opet, tu je atmosfera, u svakom filmu ista, spora i teška, kao autorov glas i način govora, mračna, poput sivog popodneva tokom kojeg vam se ništa ne radi a ne možete sebi da odgovorite zašto (kada ovako skočite u bazen pretencioznosti, to znači da u stvari ne znate šta da napišete i dosadni ste i samome sebi). „Frankofonija“ bi mogla da se gleda i kao manje vredni i kratkotrajniji prilepak „Ruskog kovčega“. Šta je „Ruski kovčeg“ osim što će vam svako ko ga je gledao odmah reći da je film snimljen u Ermitažu, iz jednog kadra? „Ermitaž“ je, zapravo, na francuskom, mesto osame, udaljenosti od sveta. Reditelj na početku svog puta kroz istoriju, ne Rusije, već povezanosti i odvojenosti između Rusije i Evrope, u muzeju pronalazi Evropljanina, samog, izgubljenog u vremenu i prostoru, koji pomoću nekog, i njemu samom nejasnog mentalnog mehanizma, govori ruski jezik. Njih dvojica će, zatim, nastaviti put zajedno, pri čemu će Evropljanin pomalo nadmeno posmatrati predmete i ljude pored kojih prolaze a reditelj će mu odgovarati sa nekom pomirljivo-prkosnom emocijom koja kao da govori „u pravu ste, ali ja nisam taj koji će vam povlađivati“. Dakle, dva usamljenika su se susrela i diskretno i civilizovano nastavila određeni sukob, što čini da film bude, sa dramske strane, da budem pristojan pa da tako definišem, umereno gledljiv. Sa „Frankofonijom“ stvari stoje malo drugačije. Film počinje fotografijama Tolstoja i Čehova preko kojih glas reditelja traži od njih da mu daju odgovore na pitanja koja ga opsedaju i koja nisu tačno formulisana, ali se svode na strah u vezi sa putem kojim je čovečanstvo krenulo. No, sledeće njihove fotografije koje vidimo su one snimljene, kako se to nekada sasvim morbidno radilo, nakon smrti. Dakle, sami smo, bez pomoći navodnih intelektualnih gromada iz prošlih vremena. Reditelj se, zatim, zapućuje u Luvr i iz istorije muzeja izdvaja priču o odnosu Žaka Žožara, upravnika Luvra koji je na tom mestu ostao tokom okupacije Pariza, i Franza fon Volf-Meterniha, do 1942. godine, prvog čoveka „Kunstšuca“, organizacije koja je, u praksi, umesto za zaštitu umetničkih dela služila njihovom organizovanom otimanju, što se nemačkom aristokrati izgleda nije dopadalo te je zamenjen nekim poslušnijim. Zapravo, u „Frankofoniji“ imamo emisiju Histori kanala, sa navođenjem podataka i igranim delom na nivou rekonstrukcije događaja, ukrašenu segmentom koji ne vodi nikuda, tokom kojeg reditelj komunicira sa kapetanom broda koji traga za potopljenim umetničkim delima otetim za vreme Napoelonove bliskoistočne avanture a koja bi, da se more nije pobunilo, sada ukrašavala Luvr. Prva slika koju Sokurov predstavlja je Žerikoov „Splav 'Meduze'“ i moram da primetim da je i mene, u osmosatnom protrčavanja kroz muzej, tokom kojeg nisam osetio ni umor ni žeđ, ta džinovska predstava strave i užasa najviše obuzela. Osim toga, Leonardov „Jovan Krstitelj“, srednjovekovni samrtni kipovi, asirska božanstva… jasno je da Sokurov ume da odabere snažne i višeznačne slike i motive. Ipak, „Frankofonija“ je, iznad svega, stilska vežba iz stvaranja i prodaje Ničega.

* * *

Zabrinjavajuće je kada nakon pet dana festivala najveće zadovoljstvo pronađete u rutinskoj, neiznenađujućoj francuskosti kao što je film „U senci žena“ Filipa Garela. Nije to neobično ako ste bili, recimo, izloženi argentinsko-kubansko-nemačkom „Projektu stoleća“, antidramskom formalnom eksperimentu, tokom kojeg je ženska osoba par redova dalje od mene svom bioskopskom partneru rekla „Meni se spava“ i kojem, zbog svega toga, predviđam da će odneti neku od festivalskih nagrada. Kada je tako, crno-beli film o bračnom paru dokumentarista bez dece i njihovim ljubavnicima dođe kao odmor za mozak i povratak u neka srećnija filmska vremena. Manon, koja se bliži četrdesetoj, ostavila je svoju akademsku karijeru da bi zajedno sa mužem snimala njegove male i neuspešne dokumentarne filmove. Majka je, naravno, prekoreva, opravdano sumnjajući u Pjerov talenat i mužjačku sposobnost, malograđanski ali i donekle opravdano primećujući da „on samo postavlja pitanja i snima ljude dok odgovaraju“ i da to i nije neka veština. Pjerova ljubavnica, mlađa žena, naravno, saznaje da i Manon švrlja sa strane i to otkriva Pjeru, čiji muški ego to ne može da podnese i sledi raspad braka. Ipak, i, sada ću vam otkriti šta se dogodi na kraju filma tako da, ako baš želite da budete malograđanin, prestanite da čitate, umetnost dolazi, ne kao spas jer bi i za Pjera i Manon možda bilo bolje da se zauvek, i na svakom mogućem nivou, rastanu, nego kao element odnosa koji će ih ponovo povezati. Kada se sretnu na sahrani pripadnika pokreta otpora čije su neinteresantne ispovesti snimali, Manon otkriva Pjeru da je starac prevarant, saradnik okupatora koji se celog života izdavao za heroja borbe protiv nacizma. Svakome ko gleda film u tom trenutku se pali lampica da su Pjer i Manon slučajno dobili premiju, nešto više od dokumentarnog filma, sate i sate čoveka koji besramno laže. Svima, ali ne i Pjeru, čija je instinktivna reakcija da je njegov film postao bezvredan. No, Manon, sada je sasvim sigurno, pametnija i talentovanija od svog muža čijoj se karijeri prilepila ostavljajući svoju, razume da je to nešto što će im spasiti živote. „U senci žena“, time, dobija i metakvalitet. Gledali smo film o ljudima koji lažu čije likove iz umetničko-lične kaljuge kroz koju su plivali spasava film o čoveku koji laže. „U senci žena“ daleko je od remek-dela, ali jeste film, izmišljena priča koja govori istinu.