Mleveno meso u prvim linijama

režija: Džon Meden

scenario: Mišel Ešford, po knjizi Bena Mekintajera

zemlja: VB/SAD, 2022.

Ukoliko niste gledali seriju „Žica“ („The Wire“) svakako bi trebalo time da se pozabavite, a do tada praštajte što je napala početak teksta čije je osnovna tema film o špijunskim događajima iz Drugog svetskog rata.

U trećoj sezoni svima nam omiljeni detektiv Meknalti (Dominik Vest, Britanac koji celog života igra Amerikance – recimo, u seriji „Afera“) dolazi u dodir sa političkim barakudama tokom izborne kampanje, sa jednom se i smuva, da bi shvatio da je on, a ne neko iz suparničkog političkog tabora, taj koji se nalazi u opasnosti da bude bespovratno pojeden.

Na kraju linije radnje, zatičemo ga kako u svom razvedeničkom ćumezu vrti televizijske kanale, počinjući od dnevnih vesti, da bi ubrzo odustao i spremio se za uspavljivanje kanalom „History“.

Bacanje atomske bombe, opsada Lenjingrada, invazija na Ivo Džimu… sve je poznato i bezbedno, za razliku od prevrtljivih monstruma koje je prethodnih meseci upoznao.

Nismo li, pomalo, nakon izbornog Ničega (nije ni poraz, to bi bilo Nešto), bliski Meknaltijevom razmišljanju, te i ja umesto bioskopskog hita „Everything Everywhere All at Once“ (previše „self helpa“ i nezanimljivih akcionih scena za moj ukus) biram da analiziram ovogodišnja dva sata sa Kolinom Firtom koji je ponovo progutao motku i obukao odeću sa polovine prošlog veka?

Ako se na početku radilo o identifikaciji, u sledećem pominjanju „Žice“ već imamo idejno povezivanje.

Naime, naš junak u poslednjoj sezoni, zgađen manjkom sredstava preusmerenih ka Odeljenju za ubistva, počinje da kasapi leševe beskućnika u nameri da proizvede medijsku senzaciju novog serijskog ubice u gradu, sa konačnim ciljem dobijanja novca za rešavanje uobičajenih, nezanimljivih ubistava.

Plan uspeva, no, Meknalti uskoro mora da juri samog sebe. U jednoj od najboljih scena svih pet sezona serije prepune najboljih scena, prepametni policijski psiholog predstavlja profil serijskog ubice, i svi elementi njegove izmišljene ličnosti – alkoholizam, neodgovornost, nepoštovanje autoriteta… – zapravo opisuju MekNaltija koji je, očigledno, stvorio verziju sebe koja nije policajac već, sasvim prirodno, serijski ubica.

Mornarički oficir Juen Montagju (Firt), član obaveštajne jedinice zadužene za kontrolu i upotrebu dvostrukih agenata, početkom 1943. godine postao je deo tima za preusmeravanje nemačke pažnje od Sicilije kao najlogičnije mete prvog velikog savezničkog iskrcavanja u Evropi.

Dok Sicilija jeste bila iz više razumnih razloga najočekivanija meta, britanskim obaveštajcima pomagala je Čerčilova višedecenijska i opštepoznata opsesija Levantom, uz mnogo veću energetsku vrednost Balkana od Apeninskog poluostrva – ovog aspekta u filmu nema, iz dramskog razloga stvaranja nepremostive prepreke koju valja pobediti.

Ima, sa druge strane, Iana Fleminga, tada mladog mislioca iz tajnih službi, čija je sklonost čitanju krimi i špijunskih romana inicijalno i donela ideju o varki putem doturanja leša opremljenog lažnim podacima.

Ali, kako to izvesti?

Gde pronaći leš?

Kako učiniti da neprijatelju deluje da je slučajno dospeo njegovih šaka?

Najvažnije, ko bi mogao biti taj fiktivni čovek koji u posedu ima usmerenje sudbine XX veka?

Montagju i poručnik Čalmndli (Metju Mekfedijen) bili su na čelu tima koji je obavio i prljavi i stvaralački deo posla, uz desetine sjajnih detalja – rat, više od novca, tera ljude da upotrebe neistražene delove svojih mozgova – no, sve to nije dovoljno za igrani film, i scenarista mora ili da kopa dublje ili da zahvata površinski šire.

U prvom filmu inspirisanom operacijom „Mleveno meso“, „Čoveku koji nije postojao“ („The Man Who Never Was“; r. Ronald Nim; 1956), scenarista imena Najdžel Balčin (mudar momak – psiholog i pionir u praktičnoj upotrebi kompjutera) u potpunosti se posvetio analizi stvarnog i izmišljenog.

Montagjuova sekretarica prilaže svoju fotografiju za džep mrtvog čoveka, no, kada na red dođe pisanje ljubavnog pisma verenice koje mrtvac takođe nosi, nastaju problemi.

Videvši da se naša sekretarica muči, cimerka, koja u tom trenutku zaista jeste zaljubljena, priskače joj u pomoć i pismo deluje istinito. Međutim, kada nemački agent (verovatno nikad bolji Stiven Bojd) doputuje iz neutralne Irske republike da bi proverio verodostojnost pokojnika koji se nasukao na obali fašističke Španije sa spisima što ukazuju da će se saveznička invazija odviti u Grčkoj, nastaju procepi u Montagjuovom planu.

Sve to je izmišljeno i prilično uzbudljivo, dok znamo da tragični ishod neće označiti nečija smrt već rušenje fiktivne biografije.

Dodatno, postavlja se teza da koliko god su obmane dobre, dobri su i neprijatelji kojima je zadatak da ih razotkriju, čime uspeh zavisi od potpunih slučajnosti.

Na taj način, dospelo se do važnije istinitosti, dok ne odmaže ni škotska balada iz XVI veka koja otvara i zatvara film: „Sinoć usnih mračni san/Iza ostrva Skaj/Videh mrtvaca kako osvaja boj/I mislim da taj mrtvac bejah ja“.

Najdžel Balčin, zapravo, nije imao izbora i morao je da aplicira svoju psihološku potkovanost, budući da su u to vreme detalji operacija iz Drugog svetskog rata bili skriveni od javnosti (jer, Hladni rat). Scenaristkinja novog filma Mišel Ešford, pak, u rukama ima previše podataka.

Na primer, činjenica da Montagju živi sa mlađim bratom (Mark Getis), entuzijastom filmske avangarde i jednim od osnivača Svetskog stonoteniskog saveza, čije veze sa Sovjetskim Savezom ispituju za to zaduženi ogranci tajne službe, mogla bi biti dovoljna sa samostalni film. I, scenaristkinja tu fusnotu umešno prilaže, u svrhu „megafina“.

Rukavaca ima još, od Iana Fleminga do kompleksnih i seksom nabijenih špijunskih odnosa u Španiji (uključujući i jednu muško-mušku masturbaciju dok se razmenjuju podaci), i svi su na mestu. Ipak, tamo gde je stari film opipao ontološke vrhove, novi se survava u besmisao trivijalnosti.

Valjda u svrhu napada na sve demografske grupe u publici, izmaštan je ljubavni trougao između Montagjua, Čalmndlija i sekretarice koja svojom fotografijom glumi mrtvačevu verenicu (igra je Keli Mekdonald, i prilično se muči).

Scenaristička nevolja je prilična – ograničeni tek na špijunske smicalice ne bismo imali nikakav film, a sa ničim izazvanim ljubavnim scenama dobili smo loš film.

Tj, moramo se probiti kroz fiktivni mulj da bismo bili nagrađeni povremenom sumanutošću poteklom iz stvarnosti.

Najzanimljivije, ženski likovi napisani pedesetih bili su samostalniji i za priču ključniji od svojih filmskih drugarica iz 2022. godine – verovatno zato što je Najdžel Balčin mučio muku jedino sa potragom za izlaskom iz dramskog lavirinta, dok je modernoj scenaristkinji naturen imperativ da „pošalje poruku“.

I to u filmu u kojem naši junaci mesecima drže leš u frižideru, zatim mu daju lažni život, bacaju ga u more, odražavaju laž tokom partije šaha sa obaveštajnom vojskom sa neprijateljske strane…

Da li je zaista bila potrebna još neka poruka?