Mnogo više od „filma katastrofe“

režija: Žan-Žak Ano

scenario: Žan-Žak Ano, Toma Bidgen

zemlja: Francuska/Italija, 2022.

U poslednjoj na klasičan način dramskoj sceni filma „Gori li Pariz?“ („Paris brûle-t-il?“, 1966; r. Rene Kleman, sc. Gor Vidal, Frensis Ford Kopola, Žan Oranš, Pjer Bost), 24. avgusta 1944. godine oklopna jedinica tenkova „Šerman“ parkira se ispred katedrale Notr Dam.

Komandant udarnog tenka, u tumačenju Džordža Čakirisa, radio vezom javlja: „Prvi smo! Stigli smo ispred Notr Dama“.

Na pitanje kako ta katedrala izgleda, Čakirisov oficir odgovara lakonski, više oduševljen pobedom u guseničarskoj trci nego impozantnim zdanjem: „Onako kako su rekli. Velika je, lepa. Ima dva tornja“.

Džordž Čakiris, sin grčkih emigranata, je koju godinu ranije dobio oskara za epizodnu ulogu u filmu „Priča sa zapadne strane“, u okviru kenedijevskog desanta na američku industriju zabave (samo malo pre tog perioda agent bi prezime Čakiris pretvorio u Čarlton pre nego što mu uopšte padne na pamet da svog klijenta počne da šalje na audicije).

Ipak, glumca koji će tokom šezdesetih biti ime pre naslova na špicama visokobudžetnih filmova danas se retko ko seća, dok je katedrala, „velika, lepa, sa dva tornja“, neizbežni toponim. I goreće, za razliku od Pariza 1944.

Žan-Žak Ano svoj, na prvi pogled, dokumentaristički „film katastrofe“ počinje kratkotrajnim junakom, što će biti dramaturški postupak koji će sprovoditi do kraja radnje.

Crni Francuz, dok sa ženom preko telefona komunicira jezikom u kojem se jedva može razaznati poneka francuska reč, započinje svoj prvi poslovni dan kao osoba zadužena da iz podruma katedrale prati požarne alarme.

Otvaraju se prva pitanja: zašto alarmi nisu direktno povezani sa ljudima iz uže vatrogasne struke?

Da li je moguće da sudbina nacionalnog simbola zavisi od karaktera i trenutnog stanja svesti radnika na minimalcu?

No, ovaj priučeni radnik prva je osoba u nizu koja će društveni nemar nadoknaditi individualnom akcijom. Na krovu su u toku beskrajni radovi i bačeni pikavac jednog majstora – možda baš vlasnika srpsko-hrvatskih reči koje smo iz drugog plana čuli par minuta ranije – uz pomoć vetra završava u centralnom zvoniku.

Kako uzrok požara do danas ostaje nepoznat, Ano nam nudi još jednu mogućnost, posvetivši joj se toliko da navodi gledaoca ne prema besu usmerenom ka neodgovornom pojedincu već ka šokiranosti sistemskim propustima.

Naime, praistorijski električni kablovi putem kojih se aktivira zvono izazivaju kratki spoj. Alarm se pali, i naš junak iz podruma obaveštava bivšeg policajca, matorog i astmatičnog, koji „tezgari“ kao radnik obezbeđenja.

Nesrećnik se penje uz stotine kamenih stepenika, usput gunđajući kako se protivpožarni sistem stalno aktivira bez razloga. Zatim, tako frustriran, otvara pogrešan prozor i javlja da je još jednom sve u redu.

Alarm nastavlja da pišti u podrumu, te afrički Francuz prespaja pravila i zove svog direktnog nadređenog koji uživa u porodičnom ručku. Konačno, i sa pola sata zakašnjenja, točkići razuma počinju da se okreću.

Za to vreme, građani i turisti već primećuju dim. Među njima je i An Idalgo, gradonačelnica Pariza (socijalistikinja koja je u prvom krugu nedavnih predsedničkih izbora osvojila dva procenta glasova), igrajući samu sebe dok je iz svoje kancelarije tek jedna od mnogih zapitanih.

Osim što vrši dobar mimezis u nekoliko kadrova, Idalgo reditelju daje dva snažna dramska elementa: približavanje stvarnosti i sravnjenje ljudskih sudbina.

U haosu popodnevne saobraćajne gužve, do katedrale prvi stižu vatrogasci iz male gradske stanice, prikladniji za spasavanje odbeglih maca sa krovova.

Reditelj nas dodatno uznemirava dijalogom momka i devojke koji se jedno drugom poveravaju da im je to prvi dan na poslu, i pravo je čudo kako niko od njih u narednih par sati knjiške i uzaludne intervencije nije poginuo – čudo će i biti deo tematske nadogradnje filma koja ga uzdiže do nivoa, rekao bih, neupitnog kandidata za listu dvadeset najboljih filmova godine.

Sedamdesetosmogodišnji Ano je, naravno, pre trećine veka potpisao „Ime ruže“, priču o verujućem čoveku koji ne dozvoljava dogmi da uguši „šerlokovski“ momenat razumne analize u cilju ostvarenja konkretnog cilja.

Pitanja suštine bogatstva bivaju postavljena kroz teološke sukobe franjevaca, benediktinaca i crkvenih moćnika, te lik grbavca koji „govori svim jezicima, i nijednim“. Ano, dok se u svom novom filmu ponaša nalik Vilijamu od Baskervila, zaista i govori svim jezicima, ostavljajući gledaocu da odabere onaj koji će najbolje razumeti – i dok to radi, ne stvara haos već red.

Dok katedrala gori, total Bele kuće najavljuje kadar narandžastog potiljka čiji vlasnik kuca „tvit“: „Možda bi trebalo iz vazduha baciti tankere sa vodom? Mora se brzo delati!“.

Da humoristički predasi ne bi ostali na obaveznom ponižavanju bivšeg američkog predsednika, jednom segmentu vatrogasne intervencije posvećena je posebna pažnja.

Na poprištu požara željno čekani krik najnaprednije tehnike, daljinski kontrolisano vozilo „Kolos“, ispostavlja se da više nalikuje igrački.

Kotrlja se zatim „Kolos“ po katedrali, štrcajući vodu, i to nakon dokumentarno-igranih kadrova Makronove posete u kojoj „migom“ i dodirom po ramenu vatrogasnog generala deli odgovornost za poslednji – i prvi smisleni – pokušaj gašenja, u tom trenutku već sa samoubilačkim karakteristikama.

Na kraju, vera. Bogorodica je morala biti, kroz hipnotišući kip iz 14. veka, podignuta na nivo lika. No, bio joj je potreban kanal u vidu ljudskog bića, te Ano uvodi devojčicu koja utrčava u već evakuisanu katedralu kako bi upalila sveću ukrašenu gumicom za kosu sa srcem. Njom i završava film, asocirajući nas na poslednji kadar „Stalkera“.

Nakon što je pred kraj svoje predivne finansijske katastrofe ostavio Džordža Čakirisa u podnožju katedrale, Rene Kleman odveo nas je do zvona koje, obmotano paučinom, počinje polako da se pomera posle četvorogodišnjeg protestnog ćutanja.

Zatim, kreće odjavna špica, crno-beli Pariz se boji, uz muzičku temu Morisa Žara, jednu od najlepših u istoriji filma. Kleman bira da završi taj izliv ljubavi prema gradu maskiran u epski film dugačkim helikopterskim kadrom Notr Dama. Simboli se moraju čuvati, a kada sistem zakaže, odgovornost je na nama. Na koncu, nešto mora ostati da označi kraj okupacije.