Momci sa meseca

Zaista, na neki način, mogla bi se izneti potpuno suluda i na neki bizaran način istinita tvrdnja da su dve godine svog života koje autor potroši stvarajući nekakvu priču gotovo uzalud bačeno vreme ukoliko se ne bavite tim vremenskim razdobljem. Ipak, u Sabovim filmovima neće se često pronaći linearna deskripcija kakvu je primenio u istorijskom epu „Sunshine“ koja za cilj ima tek prenošenje velikih dramskih događaja. Ponekad je to, kao u „Mefistu“, poigravanje Geteom, sa pojavnim oblikom šou programa Klausa Marije Brandauera koga je reditelj, da tako kažem, pustio sa lanca i potom posmatrao šta će se dogoditi. Ponekad je u pitanju klasičnije postavljanje osnovnih pitanja odgovornosti i posledica naizgled malih postupaka kao u filmu „Na čijoj strani“ po Harvudovoj drami. U pitanju je sasvim nezgodan autor kod koga ne možete uvek proceniti koliko je ozbiljan a koliko se igra igre skrivanja i otkrivanja svojih namera od gledaoca, takođe, kada pogledate gotovo remek-delo „Being Julia“ ne možete se oteti utisku da reditelj koji sa toliko osećaja nečim što bi mogla biti tek kostimirana pričica izazove u vama takav haos emocija mora biti neka vrsta genija. Film „Vrata“ naizgled je kamerna duo drama o kompleksnom odnosu mađarske spisateljice (Martine Gedek) i njene kućne pomoćnice (Helen Miren) u Budimpešti tokom šezdesetih godina XX veka. Međutim, početnih desetak minuta se odvijaju u ritmu koji deluje kao da sa filmom nešto ozbiljno nije u redu ili da autor pati od staračke demencije. Scene počinju naizgled od sredine i završavaju se pre vremena što je sve u cilju unošenja slične nervoze kod gledaoca kakvu kod spisateljice unosi njena poremećena kućna pomoćnica Emerenc čije ponašanja je često toliko iznenađujuće da usmerava film ka vodama teatra apsurda (prebijanje psa kašikom, histerično bacanje kompletnog, nimalo pojedenog ručka u WC šolju…). I pored istorijske scenografije koju čine holokaust anegdote ili tajna razloga iz kojih Emerenc nikoga ne pušta u svoj stan (a koja je u stvari gotovo hičkokovski „megafin“), tokom gledanja mi je konstantno bio u mislima roman „L’invitée“ Simon de Bovoar, koji je, između ostalog, o tome koliko je osoba u stanju da trpi ponižavanja od strane drugog kojim je rešila da proširi svoj doživljaj realnosti (na neki mazohistički način, što više ponižavanja trpi, biće bliža nekoj egzistencijalističkoj istini) pa bi se moglo zaključiti da su „Vrata“ film sasvim otvorene forme koji gledaocu ostavlja da sam pronađe način na koji će takvu slobodu iskoristiti.

* * *

Finsko-nemačko-australijski film „Čelično nebo“ (inače, već prikazan u srpskim bioskopima te je pomalo bizarno zateći ga u okviru takmičarskog programa) predstavlja pokušaj mešavine treš filma, koji izgleda skuplje nego što zapravo jeste zahvaljujući solidnim specijalnim efektima, i političke satire. Nakon poraza u Drugom svetskom ratu, neki od nacista koji su uspeli da uteknu skrili su se u bazi na mračnoj strani Meseca (što uopšte nije nova ideja, prvi put se pojavila pre više od pedeset godina). Upotreba nacista u B i C hororu se do sada često javljala u formi filma sa zombijima (francuski užas „Jezero živih mrtvaca), eksperimenata koji su se oteli kontroli („Shock Waves“ ili nedavni pristojni „Outpost“) ili manje ili više treš filma (norveški „Dead Snow“). Naravno, ko bi odolelo da ne pomene klasik iz 1968. „Oni su sačuvali Hitlerov mozak“? Specijalni efekti zapravo možda i štete „Čeličnom nebu“ jer od njega čine naizgled ozbiljnu zemaljsko-svemirsku avanturu. Što se subverzivnog aspekta tiče, isti je nalik onom iz „Diktatora“ Saše Baron Koena, što će reći da se sve, sa pravom, mora se priznati, izlaže ruglu. Od američke predsednice inspirisane Sarom Pejlin (što reče Džon Kliz pred prethodne američke izbore, „ona će biti potpredsednik sedamdesetpetogodišnjem čoveku koji je preživeo rak“, te to ne treba shvatiti olako) koja angažuje svemirske naciste da joj svojim velikim patriotskim rečima osveže kampanju, preko severnokorejskog predstavnika u Ujedinjenim nacijama koji pokuša da slaže svet da je svemirska baza zapravo njihova, nakon čega biva grubo ismejan, do mučenog finskog čistunca koji skrušeno prizna kako je njegova zemlja jedina pratila dogovor o nenaoružavanju svemirskih brodova (a film je, je li, finski). Međutim, problem je što je takav ideološki pristup koji kaže da celim svetom upravljaju potpuni idioti postao opšte mesto i neće nikoga šokirati, dok se namerni kemp, kako to obično biva, potroši nakon petnaestak minuta nakon čega postaje ubitačno dosadan (mada se na svakih desetak minuta u filmu može pronaći neka duhovita replika). Zanimljivo je primetiti da je jedan od scenarista i izvesni Majkl Kalesniko, autor malog i prilično posebnog filma „How to Kill Your Neighbor’s Dog“ sa Kenetom Branom. Osnovno pitanje bi bilo da li je njegovo prisustvo popravilo ili pokvarilo film, dodajući pamet tamo gde je možda bilo mesta samo za još više besmisla?