(Montažni) rez koji donosi smrt

Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju

režija i scenario: Roj Anderson

Hauha – raj na zemlji

režija: Lisandro Alonso

scenario: Lisandro Alonso, Fabijan Kasas

Mladi, zapravo deca, pošto imaju četrnaest godina, što film čini pomalo uznemirujućim za gledanje, zavole se, porodice su iz različitih društvenih klasa, sve odiše karakteristično češkim simpatičnim gubitništvom (pade mi na pamet jedan Kunderin opis u kome junakinja kratke priče leži gola na kauču i zabavlja se posmatrajući plafon), ima puno sunca, prirode, porodičnih okupljanja… Naravno, sve je to vrlo levo usmereno, i na tragu asocijacije na Bergmana zanimljivo je navesti deo iz jednog intervjua sa Rojem Andersonom gde Bergmana naziva prikrivenim nacistom koji im je, dok su bili na fakultetu, zabranjivao uključivanje reakcionarnih ideja u studentske filmove uz pretnju obaranjem (istina, to bi moglo da bude i lišeno bilo kakve ideološke namere jer, valjda prvo morate da naučite da snimite tri osobe koje razgovaraju za stolom pa da vam tek onda postane bitnije to što pričaju o rušenju kapitalističkog poretka). Manir je osnovna tačka za analizu Andersonovog već skoro poluvekovnog rada. Ispravno shvativši da eurohipički način gledanja na film iz „Ljubavne priče“ne vodi daleko, on je počeo promene koje su ga odvele, preko sledećeg, zanimljivijeg a potpuno neuspešnog filma (u kome glavnu ulogu igra glumac imena Tomi Bergren, poručnik Siksten Spare iz „Elvire Madigan“ -možda to još nekome nešto znači) u svet apsurdnih reklama koje su ga načinile zvezdom u određenim marketinškim, pseudo-antiglobalističkim krugovima. Konačno, Andersonov reklamni stil (sve su slične -jedan kadar, crnohumorni preokret, bunjuelovsko-pajtonovska atmosfera) pronalazi svoje mesto u trilogiji „Pesme sa drugog sprata“- „Vi, živi“ – „Golubsedi na grani razmišljajući o postojanju“po kojoj postaje jedan od naj… pa, recimo najcenjenijih a sigurno najzabavnijih živih filmskih reditelja. Dakle, rečeno je već, dugački kadrovi (ali kakvi, detaljno izgrađene scenografije, sa mizanscenom dovedenim do savršenstva), naoko fragmentarna dramaturgija koja ipak, prati put nekolicine likova kroz pomerenu, a ipak toliko trivijalnu da vam ponekad zaliči da se odvija na ulici ispred vaše kuće, realnost, i, naravno, demaskiranje licemerja i društvenih tabua, kakav je recimo, u Švedskoj, prikriveni nacizam kojim se niko nije želeo ozbiljno baviti jer je zemlja, je li, bila neutralna tokom Drugog svetskog rata. Problem je što kvalitet filmova lagano ali vidljivo opada nakon „Pesama…“.Stil jeste postao manir, to je bilo neizbežno, no, zahvaljujući temeljnosti i strpljenu Anderson i dalje uspeva da popuni devedeset minuta dovoljnom količinom ideja, likova i situacija da jedva postiže izbegavanje gledaočeve dosade. „Golub…“,npr., nakon nekih sat vremena gubi dramaturšku kontrolu (istina, na potpuno sumanut način, sa celom vojskom Karla XII koja se pojavljuje u sadašnjosti) da bi se u poslednjem trenutku vratio na pravi put, snom, da kažemo, glavnog junaka, slikama kolonijalističkih sadističkih užasa koje nas podsećaju na groznu osnovnu temu ovih sasvim zabavnih filmova: kako živeti kada znamo kakvi smo i za šta smo sposobni?

* * *

Videli smo kako film sazdan od višeminutnih kadrova, u kome nije tako lako odrediti likove i priču koju oni čine, može da izbegne dosadu, uz to film koji se zove „Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju“,koji u isto vreme zapravo uopšte nije pretenciozan niti reditelj pokazuje da sebe shvata previše ozbiljno. A onda smo videli i „Hauhu“,film reditelja čiji je „Liverpul“od pre nekoliko godina jedan od onih namenjenih isterivanju gledalaca iz sale (ali oni, ipak, ostaju i misle da su deo nečega uzvišenog). Ukratko, XIX vek u bespućima krajnjeg juga Argentine, danski oficir (Vigo Mortensen) i njegova ćerka deo su, ne znam, nekakvih istraživačkih pohoda praćeni jedinicama lokalne vojske ili paravojske. Ćerka beži sa jednim vojnikom, Vigo je traži, luta, film, zalazeći u simbolizam i istraživanje svevremenosti egzistencije, završava u vremenu sadašnjem sa desetak minuta koji liče na Šabrolov „Alice ou la dernière fugue“sa Silvijom Kristel (eto jedan predlog za gledanje, da i od ovog diletantizma bude neka korist). Nije problem u nedorečenosti i nedostatku informacija (tema filma jeste nekakvo traganje za savršenstvom koje ne može biti opipljivo), već u filmskoj nepismenosti i sve me je to podsetilo na momenat u vremenu od pre petnaestak godina kada sam dobio školski zadatak da gledam retrospektivu filmova brazilskog reditelja Glaubera Roče. I sećam se „Antonija koji donosi smrt“koji me je, uz neke druge događaje iz istorije sveta koji Roju Andersonu i sa sedamdeset godina ne daju mira, uverio u to da bog ne postoji. „Antonio das Mortes“,čoveče…