Mračna svetlost besramlja

Hvala astečkoj pernatoj zmiji ili nekom drugom mitskom biću u koje je zabavno verovati, posle četiri dana filmskog festivala i desetak slikomičnih primeraka visoke ili malo manje visoke umetnosti konačno sam pronašao film koji mi se zapravo sviđa.

Podatke imate pre teksta, pa kada za nekoliko meseci budete sumnjičavo listali program Slobodne zone ili Festivala autorskog filma, možete se setiti ove preporuke. No, pre detaljnijeg objašnjenja, malo redovnih žalopojki i sramotnog samotapšanja po leđima…

Uvek se potrudim da na festivalima pogledam srpski film o čijem autoru, pa tako ni samom filmu, ne znam ništa.

Pre nekoliko godina, dok sam još išao na FEST, jedan takav trud za posledicu je imao javnu podršku za film „Otvorena“ mladog reditelja imena Momir Milošević.

Prošle godine na Paliću gledao sam film „Prolećna pesma“ rediteljke Natalije Avramović, i kada bi mi prislonili dugu cev na slepoočnicu, sa naređenjem da odaberem najbolji srpski film iz te godine, znam šta bih rekao.

Oba filma daleko su od savršenosti, ali i još dalje od diletantizma, dok poseduju onu magičnu nit koju je Džon Milijus, gledajući u Kaliforniji krajem šezdesetih kratke radove studentskih kolega, definisao kao „moxie“ („drskost“, recimo).

U nadi da ću pronaći novu zverku tog tipa, u ovogodišnjem programu primećujem film naslova „Luča“, sa meni nepoznatim glumcima, u režiji sredovečnog diplomca BK akademije koji od tada (pretpostavljam, početkom dvehiljaditih) nije imao previše stavki u profesionalnoj biografiji.

Po štetnom običaju, ulazim u salu u poslednjem trenutku, tek da bih prisustvovao kraju najave filma, vođene od strane ljudi koji pišu za „opozicione“ medije.

Reditelj je zaključio svoje izlaganje predviđanjem novih, još ambicioznijih dela u filmskoj produkciji koju je pokrenuo, te izvinjenjem što ćemo biti izloženi filmu teškom za gledanje, ali „takva su i vremena u kojima živimo“.

Svetla se gase, kreće prvi kadar, dronom snimljeni automobilski put kroz snežnu šumu, i zatim se ispisuju slova „producent: Željko Mitrović“.

Odmah ustajem i izlazim iz sale, kao jedini kreten koji to mora da uradi. Dok hodam kroz mrak pitam se da li je to možda neki drugi Željko Mitrović.

Nije, naravno, a sa druge strane vrata palićko sunce deluje još mračnije.

Ovo što sledi možda nije korektno obznjanjivati, ali neće biti imenovanja, pa…

Pre mesec dana reditelj sa kojim sam jako davno napisao nekakav scenario (njegova je bila ideja, tj. plan ofanzive, moj rat na terenu) zove me da mi predloži da taj scenario odnese Željku Mitroviću koji planira proizvodnju sto pedeset televizijskih drama.

Kažem mu da slobodno nosi pošto se ne radi o delu za koje sam intimno vezan, i da jedino zahtevam da sebe potpiše kao scenaristu. „Zašto?“, pita me zbunjeno. Jebiga, zato.

* * *

Besramnost se, kao tema, nalazi i u srži debitantskog dugometražnog filma norveškog reditelja i scenariste Kristofera Borglija „Sick of Myself“.

Naslov je na engleskom, i autor se postmoderno igra u jednoj dijaloškoj sceni, gde likovi kritikuju norveške vizuelne umetnike koji svojim izložbama daju engleske naslove.

Junaci filma su Signe (Kristine Kujat Torp – na Paliću se, ako se ne varam, ne dodeljuju glumačke nagrade, a da se dodeljuju ne bi bilo dileme) i Tomas (Eirik Seter), tridesetogodišnji par iz privilegovane urbane klase.

Ona je kelnerica, reklo bi se ne iz moranja već da bi iz njene potrage za životnim pozivom bila eliminisana društveno štetna slika dokonosti.

Tomas je, pak, konceptualni umetnik koji krade nameštaj iz prodajnih salona da bi ga, bez mnogo truda, tj. umeća, modifikovao u skulpture.

Biva prepoznat u umetničkoj zajednici, te dobija termin u uvaženoj galeriji.

Međutim, Signe je ljubomorna („to nije baš ta galerija, nego nova, manja ispostava“), dok iz prvog reda posmatra javno iskazivanje pažnje koje ona, sva je prilika, nikada neće iskusiti.

Prva trećina filma, tek najava teške patologije, možda je i najbolji deo, sa glavnom junakinjom koja svakom polurečenicom, svakim pogledom, gledaocima otkriva otrov koji gori unutar nje.

Samo gledaocima, naravno, budući da se Tomas i njihovi navodni prijatelji nalaze u svojim – ne toliko samodestruktivnim – predelima opsednutosti sobom.

Govori li nešto o meni što sam se otprilike na isteku prvog čina umalo okrenuo ka susednom gledaocu i izgovorio „I think I’m in love“?

Signe na internetu pronalazi priču o nekakvom ruskom leku čija upotreba donosi nuspojavu teškog oboljenja kože, čime film stupa na „body horror“ teritoriju.

I, mala gadura će uskoro moći da i na spoljašnjosti prikaže svoje zlo potrebe za pažnjom, dok nastavlja sa planom i postaje manekenka u agenciji koja zastupa „inkluzivne“ klijente.

Problem filma je – osim stupanja po poznatoj teritoriji, od „Safe“ Toda Hejnsa, preko Rubena Estlunda do Kronenberga čijem novom filmu nikako da se posvetim – što kažnjavajući u poslednjem činu svoju junakinju u velikoj meri briše subverzivnost celine.

Daleko od toga da će se pojaviti i nekakva norveška verzija Feminog brata Mitra iz „Pokondirene tikve“, no, kao da se gledalac didaktički usmerava ka zaključku da se Signe ponaša na način koji se na koncu ne može isplatiti.

A znamo da može, jer ona nije incident već pravilo, žiža sočiva koje sakuplja mračnu svetlost sadašnjosti.

Svejedno, radi se o debitantskom a krajnje stručnom filmu, u isto vreme punom gorepomenutog Milijusovog „moksija“.

Najvažnije, autor se upustio u borbu sa relevantnim protivnikom: kako izvesti identifikaciju gledaoca sa neprijatnom junakinjom, umesto da na nju gledamo kao na pojedinačnu nakazu koja dobija jedino distanciranu osudu?

Činjenica da je uglavnom uspeo da iz bitke izađe kao pobednik govori da je ovladao kontrolisanošću celokupnog dramskog izraza.

Naravno, bitno je da za početak imate nešto što morate da izrazite. I da ispravno odaberete s kim ćete to moranje ostvariti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.