Mrak našeg neba

Čak i ako ste išli u gimnaziju društvenog smera ponekad se morate osloniti na brojeve. U Beogradu glasa oko 850.000 ljudi. Taj broj može porasti na milion u slučaju nekog ekstremnog događaja koji izborima prethodi (poput bombardovanja 1999. godine). Od tih 850.000 hiljada, od 2000. nadalje, trećina, zbog manjka obrazovanja praćenog potrebom za vođom-zaštitnikom, glasala je za Šešelja, sada spas pronalazeći u njegovom podivljalom potrčku. Sledeća trećina su obrazovaniji ljudi koji iz ideala biraju onog socijaldemokratskog kandidata (ili nešto najbliže njemu) koji je te godine u ponudi. Inače, procena obrazovanja potiče iz istraživanja koja su utvrdila da se procentualno najveći broj ljudi sa fakultetskom diplomom odlučuje za Đilasa dok oni sa završenom osnovnom školom u najvećem procentu glasaju za Vučića. Zanimljivo, Beli Preletačević (ili Trojančević, ako tako želite) šampion je u koloni onih sa završenom gimnazijom. Ima to smisla, jer, radi se o nedovršenim osobama, ljutim na ceo sistem koji ih je onemogućio u ostvarivanju ambicije, sa mnogo želje i malo sposobnosti da ispravno tumače kompleksan društveni fenomen. Preostalu trećinu popunjavaju oportunisti, Tasovci i Aje Jung ovog sveta, od kojih, zapravo, zavisi pobednik. Oni nemaju ideologiju ili veru u više principe, održavajući svojim glasovima ili javnom političkom podrškom sistem „jakratije“. Svaka vlast njihov je prijatelj, ukoliko im omogućava da ostvare svoje egocentrične potrebe. Uz to, radi se i o konzumerističkoj grupaciji, ljudima koji političkim svrstavanjem obezbeđuju višak kapitala koji se koristi za trošenje novca u cilju gašenja žeđi za posedovanjem predmeta, turističkim putovanjima, izlascima u restorane gde se malo hrane, umetnički aranžirano, servira na velikom belom tanjiru.

Naravno, nakon još jednog, u nizu, izbornog poraza pristojnosti, veliki broj ljudi – onih koji ne vole mnogo da se bave neumitnošću brojeva – pada u histeriju, izjavljujući da „pakuje kofere i odlazi zauvek“, ne mnogo drugačije od DŽordža Sendersa (Šir Kan, između ostalog, da se ne mučite proveravajući) i njegove oproštajne poruke pred samoubistvo. „Dragi svete, odlazim jer mi je dosadno. Čini mi se da sam dovoljno živeo. Ostavljam vas sa vašim brigama u ovoj slatkoj septičkoj jami. Srećno“, napisao je britanski glumac neobičnog porekla, rođen u Rusiji, pre nego što će se nagutati tableta. Sendersov predivni završni nihilizam na stranu, šta se dobija emigriranjem iz očaja? Suština je, kada emigrirate, pretvarate se u Aju Jung. Bizarno bi bilo da se odselite u Ameriku i čim ste sleteli počnete da se bunite protiv Donalda Trampa, zar ne? Kada odete negde da bi vama i vašoj porodici bilo bolje, tj. da biste malo i vi imali taj toliko željeni višak kapitala, za sobom ostavljate društvenu odgovornost. Sa njom, u nepovrat odlaze teme o kojima možete da pričate. A one su toliko bitne. Te teme. To je ono što nas čini osobama.

U filmu „Moskva na Hadsonu“ Pola Mazurskog iz 1984. godine Robin Vilijams igra Vladimira, saksofonistu cirkuskog orkestra. NJegov život u Moskvi početkom osamdesetih sastoji se od čekanja u redovima za bilo šta što se tog dana prodaje („Imate cipele u broju 44? Samo 36? Dajte dva para.“), seksa sa verenicom po stanovima prijatelja koji izađu napolje na par sati, zajedničkog života sa propalom građanskom porodicom. Uopšteno, radi se o mrcvarenju u kojem nalazite trenutke zadovoljstva. NJegov kolega iz cirkusa, klovn, želi da iskoristi gostovanje u NJu Jorku kako bi prebegao i počeo novi život u svetu slobode. Naravno, onaj koji mnogo priča obično ništa ne uradi i Vladimir je taj koji instinktivno odluči da ostane u Americi. Počevši borbu za opstanak u kapitalističkom društvu povezuje se i druži sa drugim jedinkama koje vode svoja mala dokazivanja Darvinove teorije. Mnogo vremena provodi sam. Mazurski nas navodi u pravcu razmišljanja o relativnosti svega, pokazujući nam u jednom trenutku, između scena Vladimirove američke muke, kukavnog klovna kako se sasvim lepo zabavlja sa devojkama i ostalim cirkuzantima na obali Crnog mora. Vladimirov problem je u tome što je umetnik. On mora imati izvestan stepen slobode i ohrabrivanja individualnosti da bi neometano mogao da stvara. Sa druge strane, lišen konteksta, društva sa kojim se umetnost sukobljava, ili sa kojim uporedo egzistira, sklon je padu u očaj. Uz to, mnogo je značajnije biti džez saksofonista u Sovjetskom Savezu nego u Americi. Iako najveća tuga dolazi nakon vesti o smrti dede on je zapravo iza sebe ostavio nešto mnogo veće. Jezik, porodica, prijatelji, najmanji su problem. Pronaći ćete nove prijatelje ali da li ćete sa njima moći tako iskreno da se bunite protiv neke uništiteljske sile kao što ste mogli sa starim? Ili, ako vam je dosta toga, idite. Uvek će se naći neko globalno zagrevanje kao surogat neprijatelj zgodan za osvešćen, pristojan razgovor.