Murinjo koji ubija ili čini jačim

U 79. minutu utakmice Everton – Totenhem, domaćin gubi sa 1:0.

Portugalac Andre Gomeš, centralni vezni igrač Evertona, uglavnom zadužen za pomoć zadnjem veznom i slanje lopte ka ofanzivnim veznim igračima – dakle, u fazi napada umereno statičan – zaleće se ka protivničkoj polovini, vodeći loptu uz aut liniju.

Pokret je neočekivan ali smislen jer tim gubi i valja pritisnuti, na svaki način.

Krilni napadač Totenhema, Hjung-min Son iz Južne Koreje, trči za njim.

Seći će ga, jer ako se Gomeš primakne golu neko iz zadnjeg reda Totenhema moraće da izađe na njega, što ostavlja rupe oko šesnaesterca.

Son, profesionalno, sapliće Gomeša u punom trku, spreman da za taj potez dobije žuti karton.

Gomeš, dok pada, gleda samo loptu, uz bljesak ideje da bi mogao da pokuša da ostane na nogama i nastavi trk, budući da je to korisnije za tim od prekršaja na polovini terena.

Ne primećuje ispred sebe desnog beka Totenhema, Serža Orijea iz Obale Slonovače, koji uklizava poštujući staro pravilo lopta može da prođe ali igrač ne.

Posrćući, Gomeš uleće u Orijea, koji na svom putu ne očekuje da će naići na čoveka u nekontrolisanom padu.

Son prilazi mestu okršaja, usput se izvinjavajući sudiji i unapred prihvatajući kaznu, i shvata da je Gomešu noga ispod kolena raspolućena.

Recimo da je Orije jedini koji bi mogao da nemirno spava te večeri, pošto je bio u poziciji iz koje se da sagledati šira slika ali, zapravo, svi su radili svoj posao ne razmišljajući o posledicama, po sebe i druge.

Gomeš će se sa popravljenom nogom vratiti na teren devet meseci kasnije a liverpulski dečaci i devojčice sa tribina zaputiće se kući obogaćeni parafrazom misli nemačkog romantičarskog slikara Kaspara Davida Fridriha na temu suštine umetnosti: Fudbal možda jeste igra, ali je ozbiljna igra.

Autori dokumentarne serije Amazon Prajma – Sve ili ništa: Totenhem Hotspur, o takmičarskoj sezoni 2019/20. londonskog fudbalskog kluba iz naslova, izbegavaju opisani Rolerbol momenat – na koji ćemo se vratiti kasnije – baveći se u prvoj epizodi drugim aspektima poslednjih mesec dana Argentinca Maurisija Poketina na klupi Totenhema.

Naime, prethodna sezona bila je iznenađujuće dobra, dok u tekućoj stvari ne stoje baš najbolje.

Istina, Crvena zvezda u Ligi šampiona u dve utakmice prima devet golova od Totenhema ne dajući nijedan, ali u prvenstvu Engleske, protiv mnogo kvalitetnijih timova kao što su Votford, Šefild Junajted ili Brajton, bodovi se gube i Totenhem je pri dnu tabele.

Uprava najuspešnijem treneru u novijoj istoriji kluba daje otkaz posle jednomesečne krize i umesto njega dovodi Žozea Murinja, čime se kraju privodi ekspozicija i narativ serije kreće u pravcu sporednih i osnovnog sukoba.

Ekspozicija?

Narativ?

Sport je, iako na prvi pogled daje sve elemente za obradu kroz igranu dramsku formu (borbe, prevashodno, sa samim sobom; mogući ali neočekivani ishodi; jedna utakmica kao kulminacija…), zapravo prirodni izvor dokumentarnog filma ili, pogotovo, serije.

Problem prevođenja u imitaciju u najvećoj meri dolazi do izražaja kad su u pitanju sportovi sa loptom.

Naime, mimezis svrsishodan kad se radi o poljupcu ili ubistvu, prilikom šuta na gol ili koš postaje suviše očigledan, lažan.

Što se tiče minutaže, dok film obično počiva na ekstremnoj sintezi, serija je posvećena detalju i dubokoj – u poslednje vreme previše zaokruženoj, dotle da podtekst postaje besmisleno očigledan – analizi motivacije likova.

No, detalj je u sportu presudan, i sve brojnije i popularnije dukomentarne serije sa sportskim sadržajem upravo iz posvećenosti detaljima crpu dramski kvalitet.

Da li su, ipak, iako dokumentarne, do kraja oslobođene podražavanja?

Pogled na radnu biografiju reditelja imena Entoni Filipson otkriva dokumentarno-igranu TV osposobljenost, sa igranim serijama kao brojnijim delom iskustva.

Uzmimo u Sve ili ništa, kao pokazni primer rediteljevog pristupa, Totenhemovo gostovanje na stadionu Rajko Mitić.

Beograd je hladan, preteći.

Dok se fudbaleri i stručni štab Totenhema voze autobusom, napolju je mrak stranog grada, rotaciona svetla policijskog automobila, poneko uniformisano i naoružano lice.

Publika je predstavljena kao jedna od najnegostoljubivijih u Evropi, tu je i poznati tunel sa niskim plafonom.

Stadion Crvene zvezde, ukopan u zemlju, drugačiji je od svega na šta je zapadnoevropski ljubitelj fudbala navikao i reditelj je datu apartnost iscedio do poslednje kapi.

Zagubila li se negde istina?

Igrom slučaja, nije, što će potvrditi oni građani Srbije opremljeni višedimenzionalnom sposobnošću rasuđivanja koji dobro poznaju Zonu iz Stalkera u kojoj žive.

Uz to, srpski posetioci stadiona, nekad sličnih svetonazora kao oni u Engleskoj, sad su neki sasvim drugačiji humanoiodi – frustrirani, nasilni, nepredvidivi i hrabri kad su okruženi masom sebi sličnih.

No, reditelj to ne zna, i postignuta verodostojnost rezultat je rizične igre u kojoj etičke dileme ne učestvuju.

Dolaskom Murinja, akcija postaje intimna, seleći se u svlačionicu i trenerovu kancelariju.

Tokom desetak meseci, kamera sakuplja stotine sati materijala, u dva formata – ispovest i prismotra.

Ispovesti, naročito one igrača, očekivano približavaju seriju nečemu što se na engleskom jeziku kolokvijalno zove puff piece (promo-tekst – reklama koja se pretvara da to nije).

Prirodno, kad se upali reflektor a kamerman i tonac ućute, ispitanik ne može da ne pokuša da prikaže najlepšu verziju sebe (samo ako se zovete Gor Vidal, od vas se očekuju izjave poput: „Svaki put kad neki moj prijatelj doživi uspeh, ja pomalo umrem“).

Kamere koje snimaju razgovore u hodnicima, pripremu utakmice i adaptaciju taktike na poluvremenu daju reditelju veću mogućnost odabira.

Pa, iako su učesnici svakako imali pravo veta, pred nama su i biseri poput onog sa poluvremena utakmice protiv Mančester Sitija, kad Murinjo svojim pulenima otkriva neke surove fudbalske i životne istine: „… u tome je razlika između tima sastavljenog od ***** i tima sastavljenog od finih momaka. A u priči o fudbalu timovi sastavljeni od finih momaka nikad ne pobeđuju. Budite *****! I… oni znaju da Tobi ima žuti karton. Obećavam vam da znaju! A ja imam da kažem da od njihovih Kajl Voker ima žuti karton, Zinčenko ima žuti karton, Sterling ima žuti karton. Pa, budite *****, a ne fini momci! A sad da vidimo, kako ćemo da damo gol?“.

Dakle, prvo oštetiti protivnika nateravši ga da naudi samom sebi, zatim ga dokrajčiti upotrebom sopstvenog kvaliteta.

Nimalo fino.

Nakon utakmice sa Vulverhemptonom, još slične surovosti kroz očiglednu opsesiju glavnog lika: „Izgubili smo jer smo fini momci. Prva naša akcija: Lukas trči a Ruben Neveš uleće i, tras! Prvi minut. Poslednji minut: Dendonker, samo što su ga uveli u igru, tras! Izgubili smo jer nismo pravili prekršaje da zaustavimo tranziciju. Morate da budete gadni, agresivni, pametni. Mislim da se sada, kao i ja, osećate loše. Kako smo to izgubili utakmicu? Dobro smo igrali. Ali fudbal je to što jeste. To je što je. Možete da odete kući zadovoljni svojim individualnim nastupom, ali nije u tome stvar. Stvar je u zadovoljstvu rezultatom, a izgubili smo“.

Vratimo se sada na početak teksta. Nisu li Son i Orije, koju nedelju pre nego što će se Murinjo pojaviti u njihovim životima, radili upravo to?

Nisu li bili gadni i agresivni, poslavši protivnika u urgentni centar sa stopalom pod suprotnim uglom od devedeset stepeni?

Da li je, dakle, posao trenera da ponavlja odavno naučene lekcije svaki put kad njegovi ljudski instrumenti rata zahtevaju podmazivanje?

Puff piece se, reklo bi se, izgubio u prevodu i odjednom na policama Murinjove biblioteke možemo zamisliti ceo Ničeov opus romantičarske surovosti.

Kad Son jutro posle utakmice koju je odigrao do kraja, postigavši pobednički gol, prijavi zabrinjavajući bol u podlaktici, doktor ekipe insistira da igrač ode na rendgensko snimanje.

Murinjo, kome su u tom trenutku svi napadači osim Sona povređeni, pokušava da to spreči.

Momak, očigledno, nije toliko loše a fudbal se ionako igra nogama.

„Mora da igra“, tiho izgovara Murinjo, zagledan u pod.