Na kraju ostaje lepota

Jedna od koristi koju sam dobio od filma „Velika lepota“ jeste što me je podsetio da u stvari nikada nisam gledao Felinijev „La dolce vita“ (počeli smo, nas troje, dve ženske i jedna muška osoba, pre više od deset godina i toliko nam je bio dosadan da smo odustali posle pola sata). Ljudi kada pomisle na „Slatki život“, verovatno odmah, u većini slučajeva i jedino, imaju u glavi sliku Anite Ekberg u Fontani di Trevi i nekakav hedonistički glamur koji scena slavi. Scena, kao i ceo film, zapravo su krajnje depresivni. Novinar koji navodno piše roman, a u stvari gubi vreme prateći džet-set zajednicu, provodi celu noć lutajući Rimom u društvu američke starlete čija je svaka rečenica koju izgovori potpuna banalnost, i to ne neka vrsta dečje jednostavnosti i frivolnosti misli već apsolutna praznina osobe koja je pre android nego kompletno ljudsko biće. I takav je ceo film, beznađe jedne za drugom zabave, odnos sa ženom koja sasvim pogrešno, u biološkoj histeriji, od našeg junaka traži da postane smirena, porodična osoba, junakov prijatelj koji u jednom momentu izjavi kako nema lepše i spokojnije stvari od spavanja pored deteta samo da bi, par dana kasnije, ubio i svoje dvoje dece i sebe, konačno, završna scena sa ražom koja u ribarskoj mreži ispušta život da bi neko rekao, „a ipak insistira da gleda“. U gledanju, posmatranju života, svog i tuđih, ključ je filma „Velika lepota“ Paola Sorentina. Đep Gambardela (Toni Serviljo) verzija je Felinijevog Marčela, novinar koji je sa dvadeset pet godina napisao cenjen roman, tako da znamo da može kada hoće, no, četrdeset godina kasnije, čovek umetnički i porodično neostvaren, jedan od onih ljudi čiji je status u društvu nesporan, koji biva pozvan na svaku zabavu i na čije zabave svako dođe. „Velika lepota“ film je stanja a ne delanja, jer, dok „La dolce vita“ scenama sa ženom koja traži brak i porodicu daje dramaturški okvir i pomaže konačno poniranje junaka u veliko Ništa, Đep tokom filma sreće ljude koji ga teraju na razmišljanje o sebi i svojoj prošlosti, svom odustajanju od stvaranja, rastajanju od jedine žene koju je voleo (ili mislio da je voleo, što je jedino moguće sa dvadeset godina i što na kraju izađe na isto). A ipak, reklo bi se da život nije prošao besmisleno i da nas potraga za tom pobeguljom zvanom Velika lepota vodi ili u neprekidno stvaranje ili u inertnost. U napadu genijalnosti (one najbolje – na ivici banalnosti), Sorentino završava film (zapravo, ulepšava odjavnu špicu) sedmominutnim kadrom spore vožnje Tibrom, kamerom koja hipnotički skreće svoje oko ka kućama, pticama, mostovima, kao da nam ono što je lepo mora privući pažnju u našoj nemoći da se odupremo. Naš vodič kroz Pariz dvadesetih u filmu Vudija Alena zapitao se u sceni koja tera suzu u oko, „kako može roman, slika, simfonija da se takmiči sa predivnim gradom?“

* * *

Glavni junak „Velike lepote“ oprašta se od ličnog univerzuma dok je „Grand Budapest Hotel“ oproštajna poruka romantizovanom svetu Miteleurope. Kakav je već manir Vesa Andersona, filmom dominira slepstik humor i uobičajeni pokreti kamere (sasvim je verovatno da negde postoji nekakva kamermanska Crna ruka koja mu sprema smrt u ormaru spavaće sobe jer Anderson zaista muči ljude koji moraju njegove zamisli da pretvore u realnost). Priča je u tri vremenske ravni, svaka snimljena u posebnom formatu slike, od 2,35:1 widescreena do kvadrata sa svim hipsterskim trikovima koji gledaocu koji je, tako on misli, deo posvećenog unutrašnjeg kruga, poručuju da gleda nešto što je u isto vreme posebno i nepretenciozno. Sve to na stranu, Anderson je neko ko ume i oseća i priča koja se uglavnom vrti oko nemogućih avantura menadžera poljskog hotela između dva rata i novog, mladog potrčka (standardni ludak – straight guy komičarski tandem a Rejf Fajns odavno nije na ovaj način vladao scenom – čak bi se moglo reći da je „Grand Budapest Hotel“ koliko Andersonov toliko i njegov film) iza lakomislenosti čuva nadu da će i za pedeset godina neko mlado biće uzeti u ruke knjigu Štefana Cvajga (da, knjigu, a ne kindl) i posle par stranica reći sebi da svi ti fejstjubovi nisu sve što postoji. Ipak, moj najveći utisak je da je Sava centar bio pun radnog dana u pola dva, sve sa gospođama koje su se, duboko nakon što je film počeo, svađale oko toga ko je kome uzeo mesto. Prijatelj mi je posle rekao da je Anderson jako popularan među ljudima koji rade u marketinškim agencijama i odražavaju taj „oh, kako smo posebni, snimamo reklame za banke i u isto vreme pratimo Benksijev rad“ sentiment. No, dobro, mora da je lepo kada mnogo ljudi misle da ste genije. Ja i dalje tragam za prvom žrtvom.