Najjača sila u vasioni

U pitanju su, naravno, situacije i replike iz Karpenterovog filma „Oni žive“. Bezimeni glavni junak (na špici potpisan kao Džon Nada – „ništa“ na španskom), fizički radnik, zapravo, izgubljeni časni američki muškarac („tata me je mlatio, pričao mi priče o moći i slavi, bio sam bezbedan… a onda se prozlio“ – tata iz priče je, naravno, Amerika, zemlja snova) dolazi u Los Anđeles u potrazi za bilo kakvim poslom. Godina je 1988. i traje poslednja faza reganovskih osamdesetih, ona u kojoj je jedan procenat stanovništva, na račun preostalih devedeset devet, završio sa bogaćenjem i više nema potrebu da pokazuje svoj imetak Lamborginijima i šmrkanjem kokaina. Ućutali su se i nije ih lako prepoznati, dok je naš junak, u žutim cokulama, kariranoj košulji i sa frizurom sličnoj onoj koju je u to vreme nosio fudbaler Partizana Milan Đurđević vrlo primetan, kao i hiljade beskućnika i korisnika javnih kuhinja, barem za onoga ko želi da vidi. Radoznali proleter (nikako sa prefiksom „lumpen“) shvata da se u kartonskoj komuni u kojoj se, hm, skućio dešava nešto čudno – bizarna grupa građana ili paranoična sekta koja emituje piratske televizijske signale („U njihovom represivnom društvu mi smo beslovesni saučesnici. Njihova vlast zavisi od uništenja svesti. Ušuškali su nas u stanje transa. Načinili su nas nezainteresovanima. Jedino što nas se tiče je sopstvena dobit. Bezbedni su dok god su neotkriveni.“). Kako god, suština delatnosti nedefinisane grupacije nalazi se u stotinama nekakvim hemijskim procesom obogaćenih crnih naočara, pripremljenih za isporuku. Nakon što snage reda rasture, sada je jasno, pokret otpora, Nada stavlja naočare i shvata da je svet u kome živimo samo san u snu a realnost je u svakodnevici okupanoj podsvesnim porukama. Bilbordi, časopisi, saobraćajni znakovi iza fasade kriju parole „Kupuj“, „Povinuj se“, „Ženi se i razmnožavaj“, „Poštuj autoritete“, „Ne budi se“, „Radi 8 sati, spavaj 8 sati, igraj se 8 sati“, „Prilagodi se“, „Ne maštaj“, „Troši“, „Gledaj televiziju“, „Bez nezavisnih misli“, najzabavnije, „Ovo je tvoj bog“ na dolarskim novčanicama, dok planetom vlada, običnim očima nevidljiva, vanzemaljska manjina, dobro pozicionirana u centrima moći. Možda nikada u istoriji filma nije tako jasno prikazano koliko put do istine može i mora da boli kao u petominutnoj tuči u kojoj Nada pokušava da silom natera svog prijatelja da stavi naočare i pridruži mu se u svetu probuđenih. Usput – malo pozitivne strane kapitalizma – nezanemarljiv procenat publike, ljubitelji cirkuskog rvanja koji su kupili kartu zato što u filmu igra Rodi Pajper, dobio je svoju dozu zabave, uz, koliko god mršavu, nadu da im je u glave ušlo i još ponešto. Izgubljena umetnost smislenog filmskog nasilja i podvučene poruke u filmu o podvučenim porukama.

Sad, kao i svi ljudi, i ja smatram da na mene reklame ne utiču (osim što, obrnuto i apsurdno, neću kupiti nešto u prodavnici samo zato što sam video reklamu za to, kakva god da je). Naravno, postoje i one toliko uvredljive da između mene i proizvoda grade zid. Npr., šovinistička reklama za pivo u kojoj se Japanac seli uz pomoć robota dok Srbinu pomažu drugari, sve carica do cara. Ili, horor reklama u kojoj otac sinu objašnjava da su „čike obojile papir kako bi sakrile da je od recikliranog papira“. Konačno, revolucionarni pristup u kome se kompanija šlihta celom gradu („Beograd je grad u kojem isti ljudi čekaju u redu za Dalijevu izložbu i košarkašku utakmicu“) čini da ću pre odabrati par minuta šetnje nego ući u dotičnu samoposlugu. Ovde se radi o, pre svega, direktnim porukama na koje reaguje svesni deo mozga dok su one podsvesne, kombinacije boja ili zvukova koje perfidno izazivaju sreću kod gledaoca, predmet misterije i sasvim je moguće da sam i ja jedna od naivnih žrtava. Jasno je iz priloženog da ne podnosim reklame kao pojavu i tako je bilo i pre moje kopirajterske epizode tokom koje mi je pala šaka analiza ciljnih grupa po kojoj određenu marku piva konzumiraju „uspešni mali privrednici“ a jednu drugu „tridesetogodišnji muškarci koji i dalje žive sa roditeljima“. Upravo zato ne bih hteo da sav bes usmerim na advertajzing, koliko god da je konzumerizam osamdesetih bio neposredna inspiracija za „They Live“. Suština je u omamljivanju mase. Viktor Klemperer, drezdenski profesor istorije francuske i italijanske književnosti je 1933. godine u svom dnevniku poredio Gebelsove govore i marketinške kampanje, primetivši da iza reklama ipak postoji neka logika, tj. tržišna borba i kvalitet proizvoda, dok u Gebelsovim porukama dominira prazno jednoumlje. No, poruka je usmerena ka istom cilju – malom čoveku sklonom omami, idejnoj ili materijalnoj. U skladu sa tim, „They Live“ valja posmatrati šire. Vanzemaljci kojima na kraju, nakon demaskiranja njihove obmane, Rodi Pajper, umirući, pokaže srednji prst, zapravo više poštuju stado ovaca koje žele da ošišaju i izmuzu jer, njihova dominacija obavlja se tajno i podsvesno. Suprotno, direktori korporacija i politički moćnici iz stvarnog sveta delaju direktno i opčinjuju masu „običan prašak…“ kopijem ili pamfletskim frazama.

Ipak, prepoznajemo ih i razotkrivamo, sa naočarama ili bez, instinktivno ili empirijiski. Klemperer 19. februara 1938. godine, analizirajući vođin diskurs, zapisuje, „Juče, tokom govora koji je održao na otvaranju Sajma automobila u Berlinu, kada je govorio o ekonomskom preokretu i greškama i zločinima prethodne vlade, osnovni princip jezika Trećeg rajha postao mi je očigledan: nemirna savest; u pitanju je trojstvo: opravdavanje sebe, hvaljenje sebe, optuživanje – bez jednog trenutka smirenog svedočenja“. Koliko god taj način obraćanja delovao šuplje i naivno (kao i bilo koja reklama), služi svrsi i deluje na one ka kojima je usmeren, bilo gde i bilo kada, u Nemačkoj 1938. godine ili, svakako, u Srbiji 2015. Upravo zato, ljudi koji imaju sreću ili prokletstvo da svakoga dana hodaju ulicama svog grada noseći metaforičke crne naočare imaju i odgovornost da pokažu srednji prst kada god se za to ukaže prilika. Mali je i lako lomljiv ali, u isto vreme, najjača sila u znanoj i neznanoj vasioni.