Najmračnija sila

Mračna sila je jaka, „nekada davno, u dalekoj galaksiji“ ili u našem, uzročno-posledičnom svetu. Slučaj prvi: veliki broj građana koji vole da provode svoje slobodno vreme diskutujući na internet forumima zbunjen je unisono pozitivnim reakcijama („pet od pet zvezdica“, „remek-delo“, „film godine“) koje „Star Wars: Buđenje sile“ dobija od američkih filmskih kritičara koji rade za visokotiražne novine, najgledanije televizije i najposećenije sajtove. Slučaj drugi: neko, negde, možda u centrali zle korporacije Dizni, možda u nekoj organizaciji koja sprovodi evropsku distribuciju njihovih proizvoda, doneo je krovnu odluku da se, samo u ovom slučaju, ne sprovodi praksa deljenja besplatnih karata. Da li je u pitanju kapitalistička pohlepa da se zaradi novac od prodaje nekoliko hiljada karata više? Teško. Da li se radi o kontroli mišljenja, nameri da se ograniči broj ljudi koji će o filmu napisati upravo ono što o filmu i misle? Zapravo, ljude koji misle (ili misle da misle) svojom glavom novi „Star Wars“, uglavnom, preterano ni ne zanima, i momenat plaćanja karte (slobodoumnici vole da što više stvari u životu dobiju besplatno) pomoći će njihovom udaljavanju iz sale. Racionalno gledanje na stvari navodi da je jednoobraznost pozitivnih utisaka koje u kritikama izazivaju filmovi poput „Marsovca“ ili „Gravitacije“ posledica ljudske potrebe da se bude deo čopora. Ima tu i proračunatosti, naravno. Američki filmski kritičari dobro su plaćeni za uslugu koju vrše (a ona se svodi na preporuku gledaocu na šta da potroši svoje vreme). Uz to, nezameranje korporacijama ispostavlja se korisnim kada, recimo, dođe vreme za promociju knjige koju će nesrećni kritičar napisati o nečemu. Ovaj put, ipak, da li zbog Diznija i njegove mračne sile, deluje da zavera doseže sve do Svete stolice i Dalaj Lame.

Da, već je opštepoznato, „Star Wars: Buđenje sile“ nove, mlade likove postavlja u fabulu nalik onoj iz „Nove nade“, dok stari (Han, Leja, Luk, roboti…) uz svoje učešće u događajima obavljaju i funkciju igre na kartu nostalgije kod gledalaca preko tridesete. Ako su ciljana publika holivudskih žanrovskih filmova trećeg milenijuma adolescenti, da li je ta nostalgija uopšte bila neophodna? Trideset godina nakon pobede Dobra u „Povratku džedaja“, Novi red Mračne sile je vaspostavio svemirski totalitarizam. Kako se to dogodilo? Nije jasno i nije ni toliko važno. Da su autori filma pratili način pričanja priče iz druge trilogije imali bismo veliki broj scena u kojima se objašnjava koje je udruženje vasionskih trgovaca izigralo koji dogovor, što je upravo ono što je trebalo da bude izbegnuto. Nisam toliki mrzitelj prednastavaka sa kraja devedesetih – početka dvehiljaditih, (dobro, izuzimajući „Fantomsku pretnju“ i prokletog dečaka u njoj), političkih trilera koji se dešavaju u svemiru i koji imaju svoju atmosferu, kakva god da je. No, recimo da je valjalo ponovo pojednostaviti stvari. Glavna junakinja je tinejdžerka Rej koja živi sama na planeti nalik onoj Luka Skajvokera iz „Nove nade“ i, takođe, nalik Luku, biva naizgled slučajno uključena u događaje koji će odlučiti o sudbini duhovnog i materijalnog sveta. Njen „sidekick“, i jedan od problema filma, je Stormtruper FN-2187 (kasnije Fin), momak koji nakon osamnaest godina indoktrinacije i ubijanja individualnosti odluči da posluša svoju savest i otkaže vernost Mračnoj sili, nakon čega se ponaša kao neko koga biste susreli na ulici i pitali šta ima novo. Štaviše, obavlja i funkciju „comic reliefa“, i to kao običan čovek nevoljno smešten u opasne situacije. Stormtruper, naravno, nije običan čovek nego ljudska mašina za ubijanje i slušanje naređenja i, upravo imam otkrovenje, da su usmerili njegov lik u tom pravcu, scenaristi bi zaista bili na tragu komičnih situacija. Glumac koji ga tumači je, uz to, britanski crnac sa licem anđela dok ideološko programiranje ljudi, u realnosti, ogrubljuje crte lica i hladi pogled, što bi sve dodalo liku Fina određeni kontrapunkt (koji, istina, nikad nije bio adut „Ratova zvezda“ – obratiti pažnju na Miki Maus pristup filmskoj muzici kod svakog pojavljivanja Darta Vejdera). Njihova misija biće, uz pomoć Hana Soloa, ponovo nihilističkog plaćenika, i Leje koja je sada vojni vođa Republike, uz uništenje nove Zvezde smrti (kako Han sam u filmu kaže, „ista stvar samo deset puta veća“), pronalaženje Luka Skajvokera, izgubljenog u nekakvom dobrovoljnom spiritualnom izgnanstvu.

Prvobitna trilogija bila je eklektična mešavina, pametno promišljena kako bi stvorila iluziju da tako nešto nije nikada ranije viđeno. Lukas je vizuelnoj ozbiljnosti Kjubrikove „Odiseje“ dodao „pulp“ bajkovitost već postojećih „B“ naučno fantastičnih filmova, avanturističku grandioznost i muzičku podlogu „Lorensa od Arabije“, pripovedački ritam i funkcije likova Kurosavine „Skrivene tvrđave“ (uz ceo samurajski ugao, naravno), ikonografiju uniformi i opreme iz Drugog svetskog rata (uništenje Zvezde smrti bazira se na sekvencama iz filmova „Dam Busters“ i „633 Squadron“, sa verno kopiranim nizovima kadrova). U osnovi, inspiracija su, ipak, bili filmski serijali iz tridesetih i četrdesetih, prikazivani na američkim televizijama pedesetih kada je Lukas, zabuljen u kutiju za idiote, počeo formiranje svog mozga. Serijali su se odlikovali dozvoljavanjem gledaocu brz ulazak u radnju ukoliko je propustio prethodnu epizodu, kombinacijom detaljnog tekstualnog uvoda i arhetipskih likova. Postupak, u „Novoj nadi“ sproveden savršeno, u „Buđenju sile“ kipi od manjkavosti. Na primer, nakon filma prijatelj me je pitao „ko je bio starac na početku?“ na šta sam bez razmišljanja odgovorio „Maks fon Sidou“. Zaista, lik koji se ozbiljno raspričao u prvih nekoliko minuta filma je Maks fon Sidou koji izgovara tekst za novac. Ko je taj čovek? Zašto je kod njega deo mape koja vodi do Luka Skajvokera? Možda je i bolje što to ostaje nepoznanica ako pogledamo dijaloške scene između Hana i Leje koji svoje zajedničke minute troše razgovarajući o stvarima koje su se događale nakon „Povratka džedaja“ – nepotrebnim stvarima koje ionako naslućujemo dok korisna pitanja ostaju nedotaknuta.

„Buđenje sile“ je, naravno, proizvod čija je isključiva svrha zarađivanje novca, no, kada je već potpisan kao reditelj, Dž. Dž. Ejbrams mora biti optužen za, recimo, komično loše režiranu scenu demaskiranja novog Darta Vejdera (da, publika u sali se kikotala). Jedan čovek, sa telom i, možda, dušom, je, na kraju, odlučio kako će ta scena biti raskadrirana, isto kao što je, pre četrdeset godina, na istoj planeti ali u toliko dalekoj galaksiji, neki drugi čovek Džordžu Lukasu odobrio novac za snimanje filma zato što mu se, eto, nakon „Američkih grafita“, moglo verovati. Mračna sila na kraju uvek pobedi, izgleda.