Nakaza u pogrešnom cirkusu

Konfuzija preti, pa neće biti zgoreg na početku teksta otkucati siže filma „Aleja noćnih mora“ Giljerma del Toroa.

Krajem tridesetih godina prošlog veka, Stenton (Bredli Kuper) potpaljuje svoju rodnu kuću, zajedno sa – reklo bi se – očevim telom, i ulazi u nasumični međugradski autobus kojim se vozi do poslednje stanice.

Sasvim slučajno, pred njim je putujući cirkus, pa Stenton, iz razloga punjenja želuca, počinje da obavlja fizičke poslove.

Upoznaje se sa proročicom Zinom (Toni Kolet) i njenim ljubavnikom, alkoholičarem i nekadašnjom zvezdom psihološke iluzije Pitom (Dejvid Strethern), te počinje da im asistira u tačkama.

LJudska lakovernost pokazuje se kao ukusan mamac za Stentona, koji nakon Pitove smrti usavršava njegovu i Zininu tačku, i zavodi mladu i naivnu Moli (Runi Mara) sa kojom kreće da osvaja veće sale, ispunjene isplativijom publikom.

Baš kada počinje da se pita da li je dotakao plafon mogućeg uspeha, upoznaje psihološkinju Lilit (Kejt Blančet), koja postaje njegova veza sa najvišim društvenim slojevima.

Da li će pozorišna prevara preći granicu ka kriminalnim radnjama?

U predgovoru za jedno od izdanja romana „Aleja noćnih mora“ Vilijema Lindzija Grešama piše da je autor krajem tridesetih godina prošlog veka, čekajući nedeljama u nekakvom selu blizu Valensije da, zajedno sa ostalim sapatnicima iz Internacionalnih brigada bude proteran preko Pirineja, od jednog od njih čuo priču o nakazama.

Nakaza, u originalu „the geek“, bio je pijanac koga bi vlasnik putujućeg cirkusa angažovao da izigrava monstruma, poluzver navodno uhvaćenu na ko zna kom ostrvu Polinezije.

„Dok ne nabavimo pravu nakazu, ti ćeš da ga glumiš, a kada ti ubacimo živo pile, nožem ćeš da ga prekolješ, pretvarajući se da si to uradio zubima“.

Nesrećnik bi zatim par nedelja dobijao svoju dnevnu dozu opijata, da bi mu onda gazda saopštio da prava nakaza ne postoji i da će, ako želi da i dalje bude namiren, morati da počne da zubima živini čupa grkljane.

„Kako se dođe do te tačke?“, pitaće se nekoliko godina kasnije Grešamov glavni junak Stenton, u strahu da bi ga život mogao odvesti sličnim pravcem.

Nakaza je, naravno, metaforične prirode, i moglo bi se pretpostaviti da je Grešam, slušajući prvi put tu pripovest, slutio da su možda svi ti idealisti koji su doputovali u Španiju da bi se borili za pravedno društvo, zapravo prevareni i načinjeni nakazama od strane staljinista i lokalnih legalističkih poluprevaranata.

Takođe bi se dalo pretpostaviti da će Meksikanac Giljermo del Toro biti posebno zainteresovan za klicu nastanka „Aleje noćnih mora“, te inspirisan daljim Grešamovim životnim putem.

Naime, Grešam će duboku nesreću pokušavati da reši psihoterapijom, religijom, umetnošću, misticizmom, sajentologijom, da bi konačno jedan od pokušaja samoubistva završio uspešno.

Ceo život je prevara, teza je koja opterećuje i njegovog mađioničara i spiritualističkog prevaranta Stentona, koji će, gledajući karnevalsku publiku spremnu za šišanje, primetiti da su „kao kaleidoskop, sa uvek istim delovima koji tvore različite celine“.

Del Toro je, naravno, sledbenik dvodimenzionalnosti, te stoga njegova vizuelno šljašteća ekranizacija ne samo da ne dobacuje do kompleksnosti romana već po tom aspektu zaostaje i za prvom filmskom verzijom iz 1947. godine, nastalom prevashodno zahvaljujući tome što je Tajron Pauer, zvezda avanturističkih filmova, poželeo da malo bude istinski umetnik.

I bio je Pauer vrlo dobar, uspevši da prenese odbojnost junaka, sve do veštački nakalemljenog iskupljujućeg srećnog kraja, datosti ere.

Kod Del Toroa, po običaju, podtekst se postavlja u prvi plan, dok likovi gledaocu dijaloškim čekićima ukucavaju o čemu je film i šta bi trebalo da misli. Upravo pitanje poente otkriva Del Torovu nesposobnost da pročita slojevito delo, da bi, kao pravi filmski fah idiot, zalutao u najgorim, moralitetskim stranputicama prve ekranizacije.

Jer, ne radi se o priči o grešnosti pojedinca, već o slobodnom padu kojem smo svi izloženi, a da ne znamo ništa o njegovoj početnoj tački, dok vrlo dobro znamo kako će se završiti.

Moram da priznam da sam roman morao da ostavim malo pre polovine – i jedva čekam da nastavim – kako bih prionuo na pisanje, pa mi ostaje da verujem pomenutom predgovoru u kojem se tvrdi da je Lilit Riter „najpoganija psihološkinja u istoriji književnosti“.

Zaista, u prvom filmu, doktorka jeste dizajnirana po uzoru na fatalne dame „noira“, pa ipak, pretnja se nalazi van lika, dodirujući Grešamov mračni svetonazor o prevari koja se nalazi na svim nivoima života.

„It takes one to know one“ (neka bude, „znaš me, znam te“) reći će doktorka Stentonu, usput podižući optužnicu protiv svih psihoterapeuta na planeti.

I, zanimljivo, scene između Tajrona Pauera i danas slabo poznate glumice imena Helen Voker režu seksualnošću, bez obzira što njen lik na papiru može zaličiti na funkciju.

Doktorka u novoj verziji – možda i jer bi, u suprotnom, udruženja psihijatara po društvenim mrežama pokrenula del Torovo „kenselovanje“ – pojedinačna je mentalna bolesnica sa postupcima nejasne motivacije.

Ako dodamo da Bredli Kuper ima četrdeset i pet godina (književni Stenton ima dvadeset i jednu, Pauer u prvom filmu malo preko trideset) a igra junaka koji je, iz nekog razloga, tek u tom trenutku počeo da živi, poput prazne table, jasno je da gledaocu nije lako da pronađe ugao identifikacije ili netrpeljivosti.

Šteta je što roman nije dopao nekih drugih šaka, koje bi zaista izvele formalni prevod, umesto na loš način nadograđujućeg rimejka prve ekranizacije.

Jer, kako cinizam u i oko nas sve više uzima maha, tako smo sve više podložni razumevanju Grešamovog sveta.

I, usput, Grešam se, po stilu, može smatrati pretečom Hjuberta Selbija, što je sve jako daleko od del Torovog poimanja umetnosti.