Brajan De Palma je, verovatno pretpostavivši da će u budućnosti novca za velika autorsko-žanrovska dela biti sve manje, u filmu „Femme Fatale“ primenio sve trikove i bele zečeve koje poseduje u svom repertoaru.
Promašaj filma zapravo se nije nalazio u banalnosti priče i likova, odsustvu harizme kod pretpostavljene nove filmske zvezde Rebeke Romein ili monotonom ponavljanju rediteljevih manirizama (spore sekvence bez dijaloga, split skrin tamo gde za njim nema nikakve potrebe). Ne, problem filma bio je u tome što je De Palma bio potpuno ozbiljan u svojoj zabludi da stvara remek-delo kojim će sa praskom napustiti visokobudžetni filmski svet. Nekoliko godina kasnije, sodomizirajući Elrojevu „Crnu daliju“, De Palma je pokazao da više nije u stanju ni da uredno ekranizuje jedan, istina, mora se reći, izuzetno kompleksan kriminalistički roman (takođe, opet, u njegovu odbranu, ko zna koji bezumni ljudi u odelima su imali pravo final cuta). Nakon ta dva nesrećna događaja, De Palma je postao autorski i zanatski zombi kome je ostalo ili da se pretvori u Normu Dezmond koja je „i dalje velika, samo su filmovi postali mali“ (što je, uzgred, u kontekstu dvehiljaditih, sasvim tačno) ili da prihvati prvu priliku koja mu se pruži i dobro se provede. Na kraju krajeva, ni on ni iko drugi više neće biti u stanju, ili mu neće biti dopušteno, da pravi proklete filmove (movies) kao što su bili „Keri“, njegov – sasvim subjektivno – najbolji film „Obučena da ubije“, „Blow Out“ ili „Lice sa ožiljkom“.
Tako dolazimo do francusko-nemačkog filma „Strast“, rimejka poslednjeg filma još jednog, ovog puta francuskog, velikog majstora Alana Kornoa. U berlinskoj marketinškoj agenciji bogata, hladna, snobovska, dekadentna Kristin (Rejčel Mekadams) je šefica diskretnoj, povučenoj, društveno neveštoj ali ipak željnoj uspeha Izabel (Nomi Rapas). Kristin šalje Izabel u London da umesto nje predstavi kampanju klijentu; u Londonu, Izabel se sasvim lako i bez moralnih dvoumljenja smuva sa Kristininim dečkom; kada se vrati u bazu Izabel saznaje da ju je Kristin zapravo poslala ne iz poštovanja prema njenom radu već iz svojih sitno hedonističkih pobuda (vikend na milijarderovoj jahti); Kristin preuzima zasluge za Izabelinu ideju u nameri da se vrati u njujoršku centralu marketinške kompanije; Izabel zatim sabotira Kristin… Uz to, Kristin prema Izabel pokazuje nedovoljno definisanu posesivno-seksualnu sklonost dok Izabel održava čudan sestrinski (ili tu ima još nečega?) odnos sa svojom sekretaricom Dani (Karolin Herfurt). Naravno, sve vodi ka ubistvu. E sad, kada priču i De Palmine vizuelne igrarije stavimo u stranu, gde im je i mesto, bitno je osvrnuti se na porno atmosferu kojom „Strast“ preovladava. Pri tome nije reč o nekakvim eksplicitnim scenama već o dijalozima nakon kojih se samo čeka disko muzika pa da počne zabava zbog koje se i ušlo u bioskopsku salu (jedan segment filma je, prikladno, osvetljen plavim filterom uz senke venecijanera). Rejčel Mekadams je sasvim shvatila u kakvom filmu igra i sjajno se zabavlja kao perverzna hičkokovska plavuša obučena u široke sive pantalone i crvene rolke sa nakitom preko tkanine, u čemu je lepo prati Nemica Herfurt čiji napaćeni lik je iskočio iz sapunaste tv serije, dok je, čini se, Rapas u svojoj skandinavskoj iskrenosti bila u zabludi da igra u filmu koji bi trebalo da bude dobar, a ne toliko loš da je dobar. Dakle, kemp je reč koja definiše „Strast“ i to je sasvim u redu, no, Suzan Zontag je kemp podelila na slučajni i namerni, ne slučajno ovaj drugi postavivši na niži nivo (tom logikom, serija „Lisice“ ima veću umetničku upotrebnu vrednost od „Ružičastih flamingosa“). Zaista, namerni kemp, u formi filma, a takav je slučaj i sa „Strašću“, ima tendenciju da nakon prve trećine postane dosadan. Kornoov original istu priču (minus lezbijanstvo) koristi da bi stvorio precizan, decentan film (ali ipak, film, fikciju) o tome kako počiniti ubistvo kada znate da ćete vi biti glavni osumnjičeni. U tom smeru, može vam dati i korisne ideje ako u svom okruženju imate nekoga ko vas izuzetno nervira a svi to znaju.
Oko istog kostura može se obaviti i parada pripovedanja i parada kiča. Ipak, za razliku od De Palme koji bi mogao, možda i morao, da stavi prst na čelo i zapita se „šta sam to, do đavola, uradio i da li je vredelo truda?“, Korno koji je preminuo negde u vreme premijere filma „Crime d’amour“ može sasvim mirno da spava. Zaslužio je.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.