Naš travnati brežuljak

I, eto, „Argo“ još jednom dobija podređenu ulogu, kao ispomoć i dobar primer za poređenje tokom analize filma „Zero Dark Thirty“ Ketrin Bigelou. Jer, i „Argo“ i „Zero Dark Thirty“ prikazuju tajne operacije CIA u borbi protiv ideoloških neprijatelja, sa sličnim glavnim junakom, individualcem koji se bori da sprovede postupak za koji je ubeđen da je ispravan što neminovno dovodi do toga da se oseća sasvim usamljeno, iako bi trebalo da bude šraf u dobro podmazanoj mašini. Autori „Arga“ pred sobom su imali naoko intrigantan istorijski događaj, no, nedovoljno dinamičan za tip filma za koji su bili zainteresovani te su pribegli oprobanom principu dodavanja napetosti scenama od kojih neke dostižu dovoljnu uverljivost dok neke pre pripadaju „Orlovskom gnezdu“. Dodavanje akcije je, ipak, jedno, a brisanje uloga drugih učesnika teheranske afere sa taocima je nešto sasvim drugo (naravno, ispada da je naš usamljeni junak jedini zaslužan za sve što se dogodilo). Sa druge strane, „Zero Dark Thirty“ od realističnih detalja sklapa sliku jednog događaja onako kako se on možda dogodio i na publici ostaje da sama odluči da li će filmsku celinu uzeti zdravo za gotovo ili će suditi o delovima filma i baviti se temama koje oni obrađuju.

Glavna junakinja filma je operativka CIA Maja (bez prezimena, a kako je akcija eliminacije Osame bin Ladena izvršena tokom meseca maja, moglo bi se reći da pseudonim dolazi odatle) čiji je celi ne toliko dugački profesionalni vek povezan sa terorističkim napadima 11. septembra 2001. i kasnijim traganjem za glavnim počiniocem. Naravno, neozbiljno bi bilo ne pomenuti teorije zavere koje su se pojavile nakon napada koje se tiču potencijalnog samorušenja kula od strane američke, tada republikanske, vlade kako bi se stvorio izgovor za napad na arapske zemlje i preuzimanje naftnih resursa. Teorije zavere, naravno, jako su zabavne (jedan prijatelj mi je svojevremeno izneo svoje uverenje da su Amerikanci organizovali atentat na Zorana Đinđića kako bi na vlast doveli Koštunicu kojim je mnogo lakše manipulisati) no, za potrebe ovog teksta ograničio bih se na zvanične verzije događaja (da, da je Bin Laden zaista ubijen tada kada je objavljeno) koje, na kraju krajeva i jesu bliže razumu. Realnost je, ipak, najčešće nezanimljiva a „grassy knoll“ (travnati brežuljak sa koga je, suprotno zvaničnoj verziji, verovatno ubijen Kenedi) je samo jedan.

Film počinje detaljnom scenom mučenja čoveka koji bi mogao da bude povezan sa bin Ladenom. Maja (Džesika Častejn) odmah po dolasku na svoje novo radno mesto u ispostavi CIA u Pakistanu biva suočena sa neljudskim metodama fakultetski obrazovanog kolege Dena (Australijanac Džejson Klark, koji, kako se njegov lik razvija, postaje tiha zvezda filma). No, cilj opravdava sredstva (u očima glavne junakinje, dok je na publici da odluči za sebe) i ime koje osumnjičeni odaje postaje Majina opsesija. U tom trenutku, mučiteljski metodi transformišu se u klasični obaveštajni rad tokom kojeg Maja postaje svojevrsni fanatik koji će u jednom trenutku reći da oseća da je suđeno (teško prevodivo „meant to“) da upravo ona završi započeti posao. „Zero Dark Thirty“, iako naoko pravolinijski i dokumentaristički, ne oskudeva u temama koje postavlja. Za početak, tu je razmišljanje da je protiv zla moguće boriti se samo zlom, što nad celim poslom postavlja pitanje poente i smisla, inače odlično razmatrano i krajnje depresivno poentirano u filmu „Unthinkable“ u kojem Semjuel L. Džekson nema etički problem da muči decu ukoliko će to dovesti do sprečavanja smrti miliona nedužnih američkih ljudi koji egzistiraju prateći sublimirane „kupuj, ženi se i razmnožavaj“ poruke iz Karpenterovog filma „Oni žive“. Dalje, tu je i teza da jednog fanatika ne može uhvatiti robot koji radi po pravilima već samo drugi fanatik koji gubi vezu sa fizičkom realnošću i počinje da prati nekakav suludi viši smisao. Konačno, tu je i pitanje intuicije koja može odvesti, Maju, ka uspehu ili, njenu koleginicu, u diletantsku grešku i smrt. Nakon što dođe do moguće bin Ladenove lokacije, Maja je potpuno ubeđena da je on tamo, iako čvrsti dokazi ne postoje, pa u jednom trenutku izjavi „da se ja pitam, ja bih bacila bombu“, što će reći, ona svoj sud ne dovodi u pitanje iako bi greška dovela do smrti nevinih.

Završna trećina filma rezervisana je za krajnje ne-herojsku komandosku akciju. Dok helikopteri puze kroz mrak atmosfera je đavolska i gledalac (istina, ne svaki, ali rekao bih da je to i poenta) stiče utisak da smo svi zajedno ušli u paklene predele iz kojih je izlazak nemoguć. Jednom na odredištu komandosi ubijaju redom naoružane muškarce u papučama i žene koje se samolegitimišu kao pretnja sve dok ne dođu do svog cilja. Opet, sami komandosi su, u svedenoj ali dobroj karakterizaciji, prikazani kao pozitivni momci i njihova komunikacija može nas podsetiti na homo-erotske junake iz „Top gana“. No, ni tu, zapravo nema glorifikacije, jer ti ljudi su jednostavno takvi. Nasmejani, sa bicepsima i ragbi loptama, nakon čega će pritisnuti dugme za ubijanje bez ikakvog dvoumljenja.

Što nas vraća na početno poređenje sa „Argom“ koji, za razliku od „Zero Dark Thirty“ funkcioniše i kao propaganda tajne službe. Naš junak je častan, vesternovski bezobrazan i usmeren isključivo ka spasavanju života (kao i drugi diskretni heroji od kojih je, recimo, onaj kojeg tumači Alan Arkin – koji samom svojom pojavom dodaje lažnu liberalno-anarhičnu auru – potpuno izmišljen) dok je način na koji je trijumf dobrih momaka režiran i ispraćen patriotskom muzikom sličan, recimo, onom sa kraja filma „Armagedon“. Sa druge strane, imamo film koji je mnogo više napadan za širenje američkog imperijalizma a za koji se čini da je na koncu pošteniji i zdraviji za duh gledaoca. U poslednjoj sceni, kada pilot teretnog aviona pita Maju kuda želi da je vozi, ona počne da jeca. Neki bi rekli, zbog opuštanja nakon obavljenog zadatka. Ja biram mračniju verziju koja uzrok suza nalazi u shvatanju potpune sopstvene praznine. Istina, i namera autora filma, verovatno je negde između.