Naše dvorane

Film je bio prikazan na Paliću, i praćen je oduševljenjem novinara koji nisu mogli da poveruju kako su scene sa stotinama pasa snimljene. Ipak, nije to toliko neverovatno. Za početak, neophodno je raditi sa grupom pasa, koliko god da je brojna, koji su navikli jedni na druge. Zatim ih navedete da trče ka nečemu, po mogućstvu hrani (pošto bi mehanički zec sa trka mogao da izazove agresiju). Preostalo je da odredite put kojim će psi da trče koji je takav da ne bi smeli da imaju mogućnost skretanja. I naravno, na kraju morate da se vratite svom osnovnom poslu filmskog radnika i isplanirate kadrove. Mučan proces, i pomalo uzaludan, jer na kraju ćete i dalje imati tek pse koji trče, a to može da uplaši samo osobu koja se plaši pasa za koju bi bila dovoljna i usamljena čivava koja reži iz mraka.

„Beli bog“ dešava se u diskretno pomerenoj verziji Mađarske u kojoj postoji zakon po kome se za držanje pasa mešanaca plaća taksa („To nije mađarski pas“, kaže neko). Jasno je da imamo posla sa alegorijom i kritikom tihe fašizacije mađarskog društva u poslednjih nekoliko godina, ne mnogo različitom od srpske sadašnjosti. U tom, naoko izmišljenom svetu, naši junaci su trinaestogodišnja Lili i njen pas Hagen. Devojčicu majka, uspešna naučnica, ostavlja na kratkotrajno staranje ocu, takođe naučniku, čiji se tmurni posao sastoji od uzimanja uzoraka sa zaklanih krava i proveravanja ispravnosti mesa. Otac je baksuz koji natera Lili da istera psa kako ne bi imao problema sa zakonom nakon čega pratimo Hagenove avanture tokom kojih pronalazi ulični čopor, zatim provodi neko vreme u kafileriji, i konačno, biva od strane beskućnika prodan čoveku koji priprema pse za ilegalne borbe. Za to vreme, Lili, uz ne preterano predanu potragu za Hagenom, proživljava standardne tinejdžerske probleme: ima sukobe sa dirigentom orkestra u kojem svira trubu, sviđa joj se stariji kolega muzičar, privodi je policija u okviru racije u noćnom klubu… „Beli bog“ nije uspešan ni na jednom polju delovanja. Kao kritika društva, film ostaje na uvodnoj postavci kada gledalac kaže „ah“ i ne ide dalje od toga. Kao priča o tinejdžerskom angstu, videli smo mnogo puta usamljenu junakinju iz rasturene porodice koja po prvi put iskušava sviđanje, ignorisanje, lažnu nadu i tome slično. No, najveći poraz doživljava u svom akcionom delu. Naime, u poslednjoj trećini, „Beli bog“ se pretvara u disaster film, sa bežanjem, šunjanjem, muzikom koja podvlači uzbudljivost scene. U tim trenucima u sali počinje da se čuje užasni „kako je ovo glupo“ smeh gledalaca.

Kako je onda uspešan? Jedini odgovor koji mogu sebi da ponudim je taj da gledaoci i žiriji filmskih festivala (reditelj je dobio kansku nagradu „Un certain regard“) zapravo ne gledaju dovoljno filmova. Da gledaju setili bi se Fulerovog „Belog psa“ koji u sebi ima i priču o opsesivnoj, bezuslovnoj ljubavi, i scenu u kojoj junakinja u kafileriji ugleda krematorijum koji nas odmah podseti na neke druge peći za spaljivanje ljudskih ostataka. Fuler je te peći video i ja znam kakav mu je mrak bio u glavi dok je snimao tu scenu. Ponajviše, „Beli pas“ je priča o nepopravljivom mentalnom uslovljavanju. Kada se pojavi fini deka sa svoje dve unuke, za koga znamo da je naučio psa da napada crnce („nađete nekog crnca narkomana i platite mu da udara i muči psa dok je još štene“, objasni nam se u filmu) znamo da za te devojčice nema nade, isto kao i za bilo koga ko u ranoj mladosti nauči da kada nekoga hoćete da uvredite kažete mu da je Šiptar. U poređenju sa tim „Beli bog“ je Dizni za festivalske tunjavce. No, valja razumeti ljude. Bio sam bolestan ceo sledeći dan nakon gledanja malog Fulerovog B filma. Kome to treba?

* * *

Nije lako od nekoliko desetina filmova napraviti izbor onih koji zaslužuju da im se posveti pažnja u dnevnim novinama, bilo po umešnosti, bilo po, kao u slučaju „Belog boga“, egoističnoj i nadrndanoj želji autora teksta da stručno unizi nešto što se sviđa velikom broju ljudi. Zašto onda Ken Louč uvek nađe svoje mesto? Ima u filmu „Fallen“ iz devedesetih jedna scena u kojoj Denzel Vašington pita „Can I ask you samothing personal“ i dobije odgovor „Everything's personal if you're a person“. Mnogi ministri u vladi Srbije, recimo, nisu osobe već kopije osoba koje je njihov vanzemaljski tvorac nekako dogurao do 88% ljudskosti pre nego što ga je MekRidi iz Karpenterovog „Stvora“ sprečio. Ken Louč je osoba. Slično kao i Vudi Alen u poslednjih desetak godina, i Ken Louč pred publiku donosi neku vrstu poluproizvoda, rad zanesene lične neophodnosti čijeg autora kao da preterano ne zanima šta će gledalac iz sedmog sedišta u dvanaestom redu reći. Ovaj put glavni lik Loučovog filma je Džejms Gralton koji se, tokom ekonomske krize tridesetih, vraća iz Amerike u irski rodni kraj. Na njegovom zemljištu nalazi se kuća u kojoj je, deset godina ranije, bio kulturni centar, neka vrsta privatnog doma kulture čiji vlasnik nije imao cilj bogaćenja. „Džimijeva dvorana“ film je o zemlji naoko oslobođenoj od stranog porobljivača u kojoj su pravila igre i dalje nepromenjena. Bogati su sve bogatiji a popovi u crkvama čitaju spiskove nedovoljno pravovernih članova zajednice. Mladi, tako je to bilo tridesetih, u društvenoj pravdi i jednakosti traže odgovore. Sada, sa naknadnom pameću, znamo da je ljudsko društvo nalik čoporu pasa u kojem oni slabiji zahtevaju vođu u isto vreme maštajući da ga smaknu sa trona. Ipak, lepo je sanjati i barem tokom gledanja „Džimijeve dvorane“ reći svi tim sveštenicima i poslovnim ljudima da odjebu i ostave nas na miru. Gralton u jednom trenutku kaže, „najveća laž koju pokušavaju da nam nature je da je Irska jedno, da je naša nacija jedno, i da smo svi ujedinjeni u našoj veri u isti zajednički interes. Ali da li mislite da je interes deteta u straćarama isti kao i interes zemljodavca?“, nastavljajući kako je video pohlepu u Americi i krizu i siromaštvo koju je ona izazvala. „Džimijeva dvorana“ najangažovaniji je film sa programa FEST-a i ako jedan gledalac posle njega odluči da ne ode u tržni centar, kako bi trošio novac koji nema, ispunio je svoju ulogu, pored one estetske koja takođe nije za potcenjivanje. Patriotizam je laž naturena od strane moćnika, najjačih pasa u čoporu, koja omogućava bolju kontrolu mase i neometano povećavanje moći. Neka se jebu, onda. I oni i njihovi popovi.