Naši će klonovi šetati po Beču

Sociolog Emil Dirkem je krajem 19. veka razmatrao i verovatno izumeo termin „anomija“, kao krah moralnih normi u društvu u kojem je iščezla krovna konstrukcija što sabira kolektivne vrednosti.

Kod njega, u skladu sa vremenom u kojem je naučno stvarao, industrijski kapitalizam valja označiti kao nultog krivca, putem pretvaranja pojedinaca u otuđene izvršioce bazičnih proizvodnih funkcija.

Dotična anomija bi se u sadašnjem trenutku u vremenu mogla prepoznati kao pojava bliska životu u „mehuru“, gde je medijska pobeda kapitalizma omogućila beskonačno konzumiranje jednog književnog/muzičkog/filmskog žanra, te najopasnije od svega, jedne ideje.

Na koncu, stižemo do još jedne Dirkemove konstrukcije – „bolesti beskonačnog“ („mal de l’infini“) kao rezultata skučenog mišljenja u etički neograničenom prostoru koji nesrećno biće može odvesti samo u pravcu neutažive „želje za željom“.

„Beskrajni bazen“ jeste film koji mešavinom rudimentarne trilerske konstrukcije i naučno-fantastične baze ponosno nosi žanrovsku odrednicu horora, no, radi se, pre svega, o studiji geopolitičkog i samozadovoljavajućeg haosa, pogubnog za, životom u „mehuru“, oštećenog pojedinca.

Pisac Džejms Foster (Aleksander Skarsgard) takva je osoba, oženjen ćerkom vlasnika medijsko-izdavačke korporacije, sa debitantskim i jedinim romanom koji već godinama skuplja prašinu po policama knjižara (ili, da budemo „recentni“, odavno ne izlazi kao „moglo bi vas zainteresovati“ preporuka na platformama za kupovinu putem interneta).

Frustriran je, stvaralački prazan a ispunjen osporenom muškošću, i takav stiže, u društvu svoje „tatine princeze“, u državu Li Tolka.

„Beskrajni bazen“ alternativnom sadašnjošću prikriva autorove kritičke pretenzije prema stvarnoj sadašnjosti. Li Tolka – snimana u blizini Šibenika – je totalitarna i, shodno tome, policijska država, koja, zahvaljujući geografskom položaju, budžet popunjava morskim odmaralištima za najbogatiju klijentelu.

Fosterovi ubrzo upoznaju „euro trash“ ljubavni par i Džejms pada kao žrtva laskanja, budući da od partnera koju deceniju mlađa Gabi (Mia Got) tvrdi da obožava njegov roman.

Letnje poznanstvo ekonomski jednakih vodi ka zabranjenom izlasku izvan bodljikavom žicom ograđenog odmarališta i gaženju pešaka na mračnom drumu.

Odjednom, Džejms iz samostvorene namučenosti stupa u sasvim opipljivu ugroženost, isleđivan u litolkankoj raspadnutoj policijskoj stanici i optužen za ubistvo iz nehata.

Na scenu stupa Kronenbergov izuzetno promišljeni „world building“, bez kojeg bi „Beskrajni bazen“ bio isprazan poput likova koji ga nastanjuju.

Li Tolka je, naime, država belih ljudi, sa Tomasom Krečmanom (nemački oficir iz „Pijaniste“) koji tumači policajca, Džejmsovog mučitelja. Kronenberg na taj način uklanja svaku rasnu opasnost – po sebe i fabulu – i biva slobodan da se posveti kompleksnijim motivima.

Automobili koje narod Li Tolke vozi su američke „drumske lađe“ iz sedamdesetih, što nas, uz ekonomsku bedu, asocira na Kubu.

Krivični sistem, pak, sadrži pravo deteta ubijenog da izvrši smrtnu presudu nad očevim ubicom, što nas može podsetiti na Iran i tamošnji porodični oprost koji pogubljenje zamenjuje zatvorskom kaznom.

Džejmsova neposredna budućnost bi bila zlokobna da nauka u Li Tolki, opet nalik Kubi, nije na potpuno neusaglašenom nivou sa vizuelnim stanjem društva.

Ponuđena je mogućnost: ukoliko je Džejms u stanju da isplati pozamašnu sumu novca, biće stvoren njegov klon, opremljen sećanjem na ubistvo, nad kojim će dete ubijenog izvršiti smrtnu kaznu, i svi će incident napustiti zadovoljeni.

Nakon što je kopija materijalizovana a original bio prinuđen da posmatra sopstvenu smrt – Kronenberg je svestan gledaočeve trilerske sumnje glede moguće prevare, i nakratko će joj, dijaloški, posvetiti pažnju – Džejms shvata da su Gabi i njen muž deo male grupe (sui)cidalnih turista koji redovno i namenski dolaze u La Tolku.

Mogućnost zadovoljenja najgnusnijih nagona, da bi se zatim uplatio novac i nesrećni klon ponudio kao žrtva, jeste mamac kojem visoka klasa ne može da odoli.

Gradacija nasilja prema sebi i drugima koja sledi služi kao lako čitljiva osuda pomenute „bolesti beskonačnog“, sa Džejmsom koji, bockan i gurkan od strane grupe, budi svoju civilizacijom uspavanu zver.

Sve bi to bilo zamorno didaktički da Kronenberg u poslednjem činu ne usmerava Miu Got ka ubacivanju glumačkog nastupa u najviši stepen prenosa.

Smislena prenaglašenost – a ceo film je, inače, savršena mešavina smisla i poremećenosti – donosi humor, od najcrnjeg i za glasni smeh neodoljivog tipa (barem u mom slučaju, što bi mogao biti razlog za zabrinutost).

Tako, dramske mine su deaktivirane i celina može slobodno da dotrči do antikatarzičnog izlaska iz minskog polja.

Dok se odmotava takođe duhovita odjavna špica teško je odupreti se mržnji prema jedinom i netelesnom negativcu u „Beskrajnom bazenu“.

Nije li blisko ponašanje Džejmsa i Gabi sa globalnim oduševljenjem glede svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru?

Nije li Srbija po mnogo tačaka poveziva sa La Tolkom, s tom razlikom što nema šta da ponudi u pogledu vizionarske nauke ali može da se zaduži kod Džejmsovog tasta da bi zatim istom tom tastu uplatila desetine hiljada eura za svako radno mesto u fabrikama koje će u njoj otvoriti?

Nije li Beograd već godinama reklamiran kao grad jeftinih žena i ukusne hrane (i obrnuto), pri čemu ipak valja pripaziti da vam svim kompleksima opremljeni lokalci ne razbiju glavu kada napustite sigurnost hotela?

Stabilokratska pošast je demon koji reži u podtekstu svakog kadra „Beskrajnog bazena“, i čini mi se da je mlak odziv publike na zapadnoj hemisferi rezultat života na bezbednoj strani „stabilokratizma“.

Mi smo, pak, savršene žrtve i konzumenti, kako za Kronenbergov film tako za zlotvore ka kojima usmerava optužujući prst.