Naši izgubljeni čuvari

U poslednjih par nedelja vrednovanje filmova na sajtu IMDb postalo je goruća tema razgovora, nakon što se stranica na kojoj se nalazi „Dara iz Jasenovca“ pretvorila u poprište sukoba srpskih i hrvatskih digitalnih ratnika, nalik onom iz Pahekovog stripa „Legija nepromočivih“ (u čijem uvodu nam je prikazana mapa sa glavnim linijama fronta i, negde u ćošku, dve odsečene i potpuno besmislene linijice sa natpisima „Mi“ i „Oni“).

Nevezano za balkansku tugu, građani sveta koji kliktanjem dodeljuju od jedne do deset zvezdica uvek su bili posebno surovi i nerealni prema filmovima sa polutačnom žanrovskom odrednicom.

Ljudi ne vole da ulože svoje dragoceno vreme u gledanje, recimo, horora i završe naterani da dva sata poniru u dušu junaka/junakinje, koja, naravno, zna da bude najveći horor ali dalek od „evo ga iza nas!“ šokovitog plašenja. Što nas dovodi do niske ocene koja žigoše francuski film „Noćna smena“…

Siže kaže sledeće: „Tri policajca dobijaju zadatak da odvezu ilegalnog useljenika do aerodroma, odakle će biti deportovan u svoju domovinu. Međutim, kada saznaju istinu, pred njima će se naći težak izbor“. Radi se o najavi kakva privlači triler ekipu gledalaca. Posle par kadrova, pak, naslov (originalni je „Policija“, dok „Noćna smena“ pod kojim igra u srpskim bioskopima dolazi od engleskog „Night Shift“) biva ispisan naopako, što nam ukazuje da stvari neće biti jednostavne te da ćemo po svemu sudeći sa autorima posetiti drugu stranu ogledala. Zatim, kreće prvi čin u kojem se, kroz ponavljanje događaja, iz različitih uglova upoznajemo sa tri glavna junaka. Pri tome, utisak o događajima ostaje gotovo isti kao prvi put, dok ponavljanje čini da bolje proučimo ljude koji kroz događaje prolaze. Kada shvate da najveću pažnju valja usmeriti ka ljubavnim i porodičnim jadima naših policajaca, gledaoci – ili, barem, veliki broj njih – postaju ljuti.

Virženi (Virženi Efira; „Ona“, „Sibil“, te glavna uloga u novom Ferhovenovom filmu čija je premijera na čekanju već više od godinu dana) je policajka sa jednogodišnjim detetom, u braku u kojem u poslednje vreme nema strasti. Ima, sa druge strane, pasivne agresije i podrazumevanja. Tokom doručka, dok se Virženi sprema za posao, muž, hraneći dete, kaže, „retko viđamo mamu u poslednje vreme“. Kadar kasnije, dok se Virženi tušira, muž dovikuje, „hoćeš večeras pravo da dođeš do moje mame?“. Na neviđeno mrzimo tu svekrvu koja više neće biti pominjana tokom filma i ne zameramo našoj junakinji zato što prethodnih meseci vara muža sa kolegom Aristidom, što je dovelo do abortusa zakazanog sledećeg jutra, tj. nakon što će se osnovna radnja okončati.

Aristid (Omar Si; „Nedodirljivi“), Senegalac poreklom, je privatno usamljenik a javno potpaljivač razgovora za svakim kafanskim stolom. Uveče, kada se vraća sa posla, skine svu odeću ispred ulaznih vrata i sačeka jedan minut, nakon čega u dom ulazi go a odeća ide pravo u mašinu za veš. Tokom prvih muvanja sa Virženi, na njeno pitanje kako je stigao do policije, kaže, „odakle sam potekao, imao sam izbor da budem diler ili ovisnik, pa sam krenuo potpuno drugim putem“. Dok Virženi klima glavom, Aristid je pita, „stvarno si poverovala u to?“. Radi se o srednjeklasnom provokatoru koji Virženi pred svima u policijskoj stanici zove „Mis Norveške“ i to mu nekako prolazi u politički korektnom vremenu u kojem živimo, zato što reči izlaze na dobronameran i stilski zabavan način. A i zato što je crnac.

Dok Aristid i Virženi svoje tame nose skrivene od javnosti, predstavljajući osobe sa tajnom za čije zbližavanje navijamo, poslednji deo udarne trojke, neprivlačni i tmurni Erik (Gregori Gadboa; vrlo upamtljiv u filmu „Optužujem!“ Romana Polanskog), odavno je odustao od ideje da je sreća moguća. Kinjen od žene koja ga krivi za brak bez poroda, na poslu se drži za slamku bezumnog poštovanja pravila. U tačnom glumačkom triju Gadboa je tiha zvezda, bez naglašavanja i oprobanih manirizama vozeći svog junaka kroz život koji je odavno okončan za sve za šta vredi živeti.

„Noćna smena“ je film likova te zato tek pred kraj teksta stižemo do ujedinjavajuće linije priče, istaknute u zvaničnom sižeu. Tadžikistanac prevožen do aerodroma je neprijatelj tamošnjeg režima. O samom režimu nema reči, pošto nesrećnik ne govori nijedan zapadni jezik. Ako vas stvar zaintrigira, nakon filma možete malo kliktati pa saznati da Tadžikistanom od 1992. godine vlada izvesni Emomali Rahmon, otac sedam ćerki i dvojice sinova, sa starijim kojeg sprema za naslednika (što neće biti skoro, pošto predsednik nije prešao ni sedamdesetu). Inače, do 2007. se prezivao Rahmonov, kada je izbrisao slovenski sufiks i podstakao članove vladajuće klike da ga slede u tom primeru. Iako postupak izgleda kao nekakav antiruski manevar, odnosi sa Putinom su solidni a jedan od osnovnih postulata unutrašnje politike je borba protiv islamskog fundamentalizma. I da, porodična fotografija klana Rahmon izgleda kao skup malo četvrtastijih Karića.

Tadžikistanski disident, u Francuskoj čovek-beba, kod Virženi budi instinkt majke koji će je naterati da otvori dosije, birokratski predat policiji od strane zatvorskih organa. U dosijeu su navedena svakovrsna mučenja koja je nesuđeni azilant preživeo u svojoj postojbini. Erik će podsetiti ekipu na aksiom „izjaviće šta god je potrebno kako bi ostali u ovoj zemlji“, međutim, crv sumnje je izašao iz rupe i prvo kod Virženi a potom i kod Aristida se rađaju ideje o parkiranju, otključavanju vrata i pušenju cigareta uz zagledanost u daljinu.

Kao u većini filmova čiji su scenariji pisani po romanu, u „Noćnoj smeni“ je osetno da se iza likova nalazi ceo svet unutrašnjih motivacija. U skladu sa tim, radnja, sekundarna po značaju u odnosu na likove, biva zatvorena, dok likove tek čekaju dugački putevi do… nečega.