Naši silovatelji i silovatelji u nama

“ – Časni sudijo, zahtevam da se ovo suđenje poništi. Shvatate li da u poroti nema nijednog homoseksualca?

– Ima!

– Stvarno? Koji je? Onaj grmalj na kraju reda? “

„Banane“, r. Vudi Alen

Bezosećajno započinjem tekst o dokumentarnom filmu koji iz više uglova pokušava da istraži temu silovanja citatom sa početka opusa Vudija Alena. Pala mi je na pamet ta humoristička dijaloška razmena iz stenografskih beleški slučaja „Narod protiv Fildinga Meliša“ zato što oslikava moć proste ljudske radoznalosti – pogotovo kada je zagonetka seksualne prirode – da prekrije i nadjača sve drugo, suštinski važnije.

Dokumentarni film „Hold Me Right“ („Zaceli me“) započinje prekookeanskim telefonskim razgovorom koji autorka, Danijela Štajnfeld, vodi sa roditeljima. Silovana je pre pet godina i sada je neophodno da to saopšti majci i ocu budući da stvara film u kojem će se pozabaviti i svojim slučajem. Američki, ili bilo koji nesrpski gledalac će nakon uvodne scene biti zadovoljen trčanjem kroz biografiju Danijele Štajnfeld, te opisom okolnosti u kojima se silovanje desilo – mlada glumica rođena daleko od glavnog grada, prva velika uloga, zatim šokantna izdaja od strane osobe u koju je imala potpuno poverenje. Štajnfeld iz 2020. godine ne štedi dvadesetogodišnju sebe, birajući insert iz konferencije za štampu pred snimanje filma „Ivkova slava“ (u kojem se, nevezano, grupa veselih mučitelja namerila na podatnog pojedinca; gotovo da se radi o sadomazohističkoj celini). Mlada glumica 2005. godine požrtvovano izgovara da će – ako nisam stenografski zapamtio, izvinjavam se – „dati sve od sebe… i sve sa sebe“. Jako je to bitna izjava, jer nakon nje može nam biti još jasniji psihološki mehanizam u okviru kojeg se žrtva oseća krivom zato što ju je idiot najmanje duplo stariji od nje pribijao uz zid, smicao joj donji veš, gurao svoje delove tela u njene. „Da li sam ga ja svojim ponašanjem naveo/navela da… Da li u meni ima nešto što… Da li baš nisam mogla da obučem malo dužu suknju“?

Srpski gledalac, za razliku od globalnog, želi da zadovolji „Koji je?!“ radoznalost, imajući već u glavi spisak osumnjičenih baziran na vremenu incidenta i filmovima i serijama u kojima je Štajnfeld učestvovala. No, taj podatak nije neophodan za film koji se nastavlja svedočenjima nekoliko američkih žrtava silovanja. Ono što ih spaja su pojedinačne i kolektivne izdaje koje dolaze iz tački autoriteta: policajku je silovao šef, da bi nakon toga bio zaštićen od strane podređenih i nadređenih kolega; medicinsku sestru je silovao muž (uz pretnje i ubode nožem), da bi, kada je otišla na medicinski pregled u cilju prikupljanja dokaza, morala da dežurnom doktoru objašnjava kako se taj pregled obavlja; sedamnaestogodišnji „mali od palube“ skoro godinu dana trpeo je grupna silovanja starijih vojnih pomoraca; tinejdžerka iz malog grada godinama posle silovanja održava sudski slučaj živim – da ona i njena porodica nisu toliko uporni, stiče se utisak da bi se priča odavno ugasila…

Očigledno je da bi neki društveni, mnogo dublji đavo od prostog zadovoljenja Ida mogao biti na delu, i u tu svrhu Štajnfeld poseže sa kulturološkom analizom predstavljanja telesnog nasilja muškaraca prema ženama. Na tom mestu – inače, vrlo primamljivom za pokušaj kontekstualizacije – film na svoj način objektivizuje, siluje kulturno-medijske sadržaje posmatrajući ih kroz sprintersku, pojednostavljenu prizmu. Jer, svaki od odabranih inserata je zasebna jednačina. Na primer, šamar koji Ronald Regan u filmu „The Killers“ udari Endži Dikinson odigrava se unutar kriminalnog miljea. Regan je, u svom poslednjem filmu pre nego što će se posvetiti politici, potpuno oduran, te u tom slučaju ne stoji da filmsko ponašanje promoviše nasilje u stvarnosti. Osim podsvesno, što jeste paralelna tema. Naime, filmske scene (pritom raznorodne po intenzitetu i tipu uznemirenja, od „spenkovanja“ u vesternima do načina na koji zalizani plesač pridržava Širli Templ) prošarane su reklamama iz modnih časopisa – hapšenjem zgodne prestupnice u reklami za parfem, zavlačenjem muške ruke pod haljinu samouverene dame u reklami za tekstilnu korporaciju, i sl. Reklamne agencije, u svojoj dobronamernosti, koriste fiziologiju mentalnih procesa u čemu bliskost okidača straha i uzbuđenja igra bitnu ulogu, na koncu na optuženičku klupu stavljajući kompleksnu seksualnost cele ljudske vrste. Zaključak bi bio, ceo taj ugao nije trebalo dirati, ukoliko se nema vremena i načina, a u devedesetominutnom filmu lišenom uvida objektivnih stručnjaka, baziranom isključivo na prenošenju proživljenog, svakako nema.

Razgovori sa svedocima su, pak, teren na kojem je Štajnfeld sigurna i gde a) ume da odabere primerene sagovornike i b) saosećajnošću ih navede da slobodno podele svoje iskustvo. Drugi deo umeća ogleda se u razgovorima sa silovateljima. Ne znam da li je postojao veliki izbor, ali Štajnfeld ne uranja u mrak uma kako to, na primer, Dejvid Finčer i njegovi scenaristi čine odabirom istorijskih zločinačkih primeraka u igranoj seriji „Mindhunter“. Njena trojica sagovornika su zlostavljač deteta (sam zlostavljan u mladosti), momak koji je u pijanom stanju silovao takođe pijanu devojku i ostareli napasnik koji u svojim nedelima – ako mu je verovati – nikada nije stigao do samog silovanja ali smatra da je malo prisile na mestu kako bi se situacija usmerila ka ostvarenju želje. Budući da se u segmentu koji naseljavaju, uslovno rečeno, negativci, ne ide duboko, identifikacija ostaje plitka. Bez obzira, gledalac, ukoliko je raspoložen, može sam da se – ne nužno na osnovu priloženih primera – bavi klasifikovanjem načina razmišljanja silovatelja u tri grube grupe: besvest, sadizam, zabluda. Dotle će doći posmatrajući razgovor raznovrsnih ljudi spremnih da otvore sebe prema mentalnom stanju drugog, što je ključno kako biste ređe povređivali drugog ili naučili da kontrolišete bol kada drugi povredi vas.