Nedostupni junak svima razumljivog filma

Nakon premijere na Paliću, pitan da se izjasnim o kvalitetu filma „Nečista krv – greh predaka“, odgovorio sam da ne mogu, jer se očigledno radi o nekoliko epizoda serije stesanih na devedeset minuta nejasne dramske forme.

A kakvi su glumci, nastavljeno je? Ne znam, događaja je previše i ređaju se takvom brzinom da je rezultate glumačkog napora nemoguće proceniti dok ne vidim televizijsku seriju.

Publika je, ipak, oduševljeno pozdravila ekipu – mada su se, pre toga, smejali na prilično čudnim mestima, verovatno zbog dramske nepripremljenosti nasilnih scena.

Sa „Tomom“, takođe prvo predstavljenim u formi igranog filma, trebalo bi da stvari stoje slično, međutim, dva i po sata su proletela bez utiska da smo uskraćeni za bilo šta, tj. da je uklanjanje scena stvorilo nedovoljnu jasnoću junakove motivacije i sveopšteg puta kroz život.

Budući da, u trenutku gledanja filma, o životu Tome Zdravkovića nisam znao previše, preskakanje, recimo, prve velike ljubavne veze, pa zatim prva dva braka, nije učinilo da zaključim kako smo izloženi umereno tačnom prikazu kompleksne osobe.

A bio je kompleksna osoba, čemu je pomogla haotičnost perioda jugoslovenske popularne muzike tokom kojeg je započeo karijeru.

Naime, na prvom albumu Tome Zdravkovića iz 1964. godine nalaze se četiri pesme: tri obrade (jedna Nila Sedake i dve tadašnje francuske zvezde, alžirskog Jevrejina Enrika Masijasa) i originalna kompozicija napisana pod uticajem – sada navodim mišljenje stručnjaka – andaluzijske kadence.

Zaista, „Što te večeras nema“ počinje nalik flamenku, da bi emulirala u zvuk blizak novokomponovanoj narodnoj muzici kakvu ćemo vremenom dobro upoznati, pre nego što se vrati nečemu prikladnom tragičnom hedonizmu hacijende.

Film teče u dve vremenske linije, tako što prvi ključni životni momenti iz Leskovca, nakon Drugog svetskog rata, jure i pristižu paralelno prikazane poslednje događaje pred smrt, unisone smrti Jugoslavije (upotrebljene primetno ali bez suvišnog ukucavanja teme).

Dakle, dve trećine filma bave se periodom od četrdesetak godina, dok jedna trećina obrađuje godinu dana beznadežne borbe sa rakom prostate.

Znači li to da je ta, poslednja godina bila i dramski najprivlačnija?

Ne, naravno, te autori pribegavaju mašti i tvore najbolje trenutke filma.

Naime, prijateljstvo Tome Zdravkovića i doktora sa VMA postaje ogledni slučaj različitosti koje se prvo uvažavaju, zatim zbližavaju, da bi na kraju zaključili da velika razlika nikada nije postojala.

Kroz fiktivni segment autori su dotakli širi kontekst.

Tako, doktor kaže da ne voli narodnu muziku, na šta Zdravković kaže: „Nije to narodna muzika, to je moja muzika“.

No, budući da je u dužem a ubrzanom delu koji prati celokupni život ugao muzičkih žanrova ostao neistražen, Tomina replika donekle ostaje da lebdi između ekrana i publike.

Pre nekoliko godina, u po ritmu i dramaturgiji sličnom biografskom filmu „Dalida“, uredno je, bez eliminisanja ključnih tački ili dodavanja nepostojećih, prikazana samouništavajuća ličnost muzičke zvezde aktivne tokom istog perioda (od pedesetih do osamdesetih).

Toma Zdravković je, poput Dalide, bežao od nečega samo njemu znanog, i čini se da autori scenarija – barem kroz igrani film koji nam je za sada jedini dostupan – nisu pokušali da, ako ne objasne, onda prikažu za običnu osobu neshvatljiv niz postupaka (da, tu je Romkinja sa belim ružama koju su mu oteli u ranoj mladosti – no, to je čista melodrama).

Radi se o čoveku kojem je bilo sasvim prirodno da jedne večeri razgovara sa direktorom „Jugotona“ da bi sledeće spavao na klupi u titogradskom parku, dok menja autobuse na putu do tezge na Svetom Stefanu.

Mene bi zanimao taj životno-filmski junak, srodan Činaskom/Bukovskom iz „Barske mušice“, junak rastrzan između potrebe da bude voljen i činjenja svega što je u njegovoj moći da odbije ljubav od sebe.

Nastup Mikija Rorka nije sadržao genezu problema, da bismo se na nekakav alhemijski način solidno identifikovali sa rezultatom, dok „Toma“ sadrži desetine scena kojima se ličnost glavnog junaka boji opterećujućim odnosima (otac, Silvana Armenulić, brat, treći brak kojem su dodati patološki događaji iz prve veze sa početka šezdesetih…). Junakova potreba za sunovratom, ipak, i pored količine podataka, ostaje nejasna.

Možda sam u dosadašnjem delu teksta bio previše oštar.

„Toma“ je koncipiran tako da bude gledan i voljen od strane široke publike, a ne da bi vremenom stekao kultni status.

Jer, kultna dela su ona koju razume i obožava mala grupa, dok je sami Toma Zdravković danas prihvaćen od svih, do tačke kada je jeres reći bilo šta protiv njega.

Posledično, u pitanju je lik vrlo neugodan za dramsku obradu – vrlo lako možete uhvatiti sebe ili kako umesto filma podižete spomenik, ili da napipavanjem kroz mrak ličnosti činite nepravdu prema čoveku čija je osnovna osobina bila iskrenost (kojom je, paradoksalno, prikrivao uzroke samouništavajućeg ponašanja).

Sarajlije su, i tu mislim na običan radni svet koji retko ide u bioskop, bile oduševljene filmom, dok sam se i ja prilično raznežio u par scena sa doktorom. Izmišljenim, naravno, ali ni u pesmama nije sve istinito, što ih ne čini manje tačnim.