Foto: Privatna arhiva Prvi put kada smo – pre više godina nego što je prijatno prihvatiti – išli ka Boki Kotorskoj preko graničnog prelaza Jabuka, pomislio sam, „To je u stvari ta Jabuka gde je Boško Buha…“
Imam ih razne u svojoj porodičnoj istoriji, i članove Treće krajiške brigade, i ljude koji su rat proveli u Beogradu kao tajni saradnici Jugoslovenske vojske u otadžbini (špijunske delatnosti obavljane tim povodom kasnije su u „Otpisanima“ pripisivane onim koje su činili agenti KPJ), one koji su gledali svoja posla, pojedine koji su u Virpazar iz centrale nosili naređenje o podizanju ustanka 13. jula 1941…
Koji bih od njih bio ja?
Svi bismo da budemo heroji, ili barem da se ne obrukamo.
Možda je sve to previše, i primarna ljudska potreba je tek osećaj učestvovanja?
No, kako dok se istorija odvija znati do čega će stav ili odluka dovesti?
Prelazili smo tako, već decenijama, kad god bismo išli u Kotor, preko te Jabuke, i svaki put bi kroz glavu prošla pomisao, „…gde je Boško Buha…“
Boško Buha, prema kojem sam ambivalentan: pomalo u mladosti indoktriniran (ako se ne varam, poslednja generacija Titovih pionira), pomalo emotivno uključen (jer, autor muzike iz filma…), poviše zatrovan objektivnošću koja ubija svaku žar u srcu…
Prošli smo tako prekjuče u povratku sa mora pored Pljevalja, prilikom vožnje uzbrdo uočili veliki grafit „Kad se vojska na Kosovo vrati“, preživeli granični prelaz (taj je dobronameran, uglavnom), i kada sam uočio tablu na kojoj piše „Dom Boška Buhe“ nešto me nagnalo da dam žmigavac i kažem „’ajde da vidimo“.
Možda je to bila instinktivna, povratna reakcija na grafit?
Neki vid pobune?
Dan ranije sam u gaćama čitao roman Kazua Išigura „Neutešni“, gde glavni junak kroz šest stotina strana luta kroz polusan bez jasnog smisla i sistema, očajno se držeći iluzije da njegovi postupci moraju imati nekakve razloge i zaključke…
Ubrzo smo zastali ispred ruiniranog zdanja iznad čijih se ulaznih vrata i dalje nalazi tabla „Pionirsko odmaralište ‘Boško Buha’“.
Sa druge strane zgrade čula se muzika, da li Baja Mali Knindža da li nešto ljubavnog karaktera, nisam obratio pažnju.
„Ovako počinju horor filmovi“, kaže neko od nas.
Izašli smo iz kola, slikarka, montažerka, dramaturg i desetogodišnje dete koje je posle plaže pažljivo odgledalo „Decu kukuruza“ ali ne zna mnogo o Jugoslaviji (mada roditelj voli da ispriča ponešto, kada se ukaže povod ili već mora da odgovori na neko od neprestanih pitanja u vezi sa prirodom i društvom; „Prde i društva“, kako je to u nas interno poznato).
Jabučki proplanak iza „pionirskog odmarališta“ je simbol konfuzije naših postojanja.
Đubre.
Nekoliko čupavih pasa tumara unaokolo, živeći od ljudskih otpadaka i plašeći se ljudskog nasilja.
U šumarku je devet zapuštenih bisti (zapravo osam; jedna je odvaljena i odneta za potrebe pretapanja i sirovinske prodaje, valjda) maloletnih heroja NOB-a: Slovenca Milana Mravlja, Save Jovanovića Sirogojna, Ganimete Terbeši, za svaku republiku i pokrajinu po jednog predstavnika.
Jadna Ganimeta…
Pored bisti na klupici sedi sredovečna žena i odmara telo i dušu od nečega, okružena praznim plastičnim flašama.
Zapravo je živahno, na grobljanski način koji vas tera da ustuknete.
U nekadašnjoj kuhinji zgrade Pljevaljci ili Prijepoljci improvizovali su deo za roštiljanje.
Sede na terasi i piju pivo.
Muzika dolazi odatle.
Proplanak se završava malom crkvom, pre koje su raštrkani svakakvi spomenici: borcima i rodoljubima iz svih naših ratova, pa onda uspomena na veliki skup mladih tehničara iz 1967. godine, pa spomenik žrtvama komunizma „od 1941. do 1951. godine“.
Čini se da je na tom mestu prvo bilo prisutno gomilanje jedne Ideje, pa zatim pokušaj prekrivanja drugom, da bi se na koncu od svih odustalo.
Porodice su takođe raštrkane na velikom proplanku, njih par, u poluležećim položajima.
Biste nam privlače najviše pažnje, ti tužni, sakralni objekti koji u sebi sadrže istinsku patnju i potonju propagandu.
„Mnogo su mladi“, kaže dete iz 21. veka, nesvesno da su njegovi roditelji deo jedne od poslednjih generacija kojima se veliki deo sveta pre tridesetak godina raspao da se nikada potom u potpunosti ne sastavi.
I da su upravo stupili u postapokaliptični košmar, nađubren i obasjan suncem.
Na drvetu, pored automobila, okačena je mala tabla: „Posle seksa pokupi, ne bacaj palome i kondome (po parkingu)“.
Obraćam pažnju po čemu gazim i zaključujem da upražnjavači seksa prihvataju ukor sa table, barem u okolini drveta.
A i te „palome“… ko zna kada je to postavljeno?
Verovatno mnogo pre nego što su posetioci odustali od korišćenja proplanka u svrhu plaćenih ili tek očajnih seksualnih aktivnosti.
Odgovaram na nova pitanja, izazvana tablom.
Odvozimo se.
Montažerka kaže, „volela bih da nisam ovo videla“.
Vraćamo se kući, tamo odakle je sve počelo i gde se nikada neće završiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
