Neki to vole bez pristanka

Ne brini draga (Don’t Worry Darling)
režija: Olivija Vajld
scenario: Kejti Silberman, Keri van Dajk, Šejn van Dajk
zemlja: SAD, 2022.

Za početak, građanska odgovornost… Mamlaz koji po Dorćolu pušta crno-belog muškog pitbula bez povoca (kao i ženskog, svetlo smeđeg, koji nije problematičan ali pretpostavljam da svojim prisustvom pojačava agresivnost ovog prvog) promenio je fizički opis. U odnosu na događaje od pre mesec i po (videti tekst „Stavite mu povodac!“), kada je imao perčine sa obrijanom glavom okolo, sada ima kompletno obrijanu glavu i dugačku bradu. Da ne bude zabune, ovaj apdejt služi kako bi stanovnici Dorćola mogli da višestrukog prestupnika drže pod prismotrom, uz eventualno sprečavanje daljih ilegalnih aktivnosti, a ne da bi mu određene paranovinske izlučevine lakše ušle u trag u cilju intervjua.

* * *

Pošto smo se pozabavili zlom, vreme je da se posvetimo i dobroti, i to kroz anegdotu sa snimanja filma „Reka bez povratka“ koju je ispričao Robert Mičam puno decenija nakon smrti Merilin Monro. Upoznao ju je, bizarnom slučajnošću, kao Normu Džin Doerti, kada je imala šesnaest godina i bila udata za njegovog suseda sa pokretne trake u fabrici aviona Lokid. Koliko je već Mičam bio u stanju za takve odnose, bili su intimni prijatelji (naročito kasnije, kao instant veza sa pređašnjim, jednostavnijim životom) i on tvrdi da je pokušala da uspostavi kontakt par nedelja pre smrti.

„Stvarno je htela da razgovara sa tobom“, rekla mu je osoba kojoj bi se dalo poverovati. Ali eto, nije joj se javio, bivajući zabavljen nečim drugim. Elem, krajem 1954. godine, u odeći kakva sigurno nije nošena na divljem zapadu, Mičam i Merilin Monro su balansirali na tresućem drvenom splavu, u gigantskom kotlu za snimanje scena na vodi. Trajalo je to satima, i Mičam kaže da mu je Monro uznemireno rekla da je scenski radnik, koji je sve vreme bio u vodi pored splava i polivao ih iz creva, poplaveo od hladnoće. „’Nek’ mu je sa srećom’, rekao sam joj, ‘ubi’ me sa tim crevom’“, veli Mičam, međutim, „Počela je da jeca, i nije htela da nastavi dok ga ne izvade iz vode i dovedu nekog drugog“.

Lepa je to i tužna pričica za kakvu nema mesta u filmu „Plavuša“ („Blonde“) Endrjua Dominika, subjektivnoj biografiji Merilin Monro zasnovanoj na romanu koji je prvi put ekranizovan pre dvadeset godina, u mnogo nepretencioznijoj televizijskoj formi. Dominik, znamo već („Kukavičko ubistvo Džesija Džejmsa od strane Roberta Forda“, „Ubij ih nežno“), nije nimalo milosrdan prema svojim junacima, dok ih ogoljava do jadne srži bez namere da proizvede gledaočevo saosećanje. Ili, barem, ne na jeftin način. No, za razliku od prethodnih radova u kojima je izbegavao laka psihološka objašnjenja za postupke likova, „Plavuša“ započinje frojdovskom ekspozicijom, ne napustivši taj tok misli u sledeća dva sata i četrdeset minuta.

Početkom tridesetih, sedmogodišnja Merilin živi sa mentalno bolesnom majkom koja na zidu drži fotografiju odsutnog oca, kako kaže, bitnog čoveka čiji identitet ne sme da otkrije. Petnaestak godina kasnije, Merilin (Ana de Armas), sa majkom u ludnici i – u filmu nepomenutim – siromaštvom prvog braka iza sebe, zahvaljujući delatnostima iza zaključanih vrata producentskih kancelarija je odabrana da tumači glavnu žensku ulogu u B-filmu „Ne moraš da kucaš“ sa Ričardom Vidmarkom. Nakon test snimanja, reditelj kaže producentu da je nastup bio „kao da su gledali mentalnu bolesnicu, bez ikakve glumačke tehnike“.

Ipak, tehnike je bilo, a Dominik nas je upoznao sa svojom junakinjom na časovima glume na kojima nastavnik predstavlja paradoks: „Nalazite se unutar svetlosnog kruga, i sva pažnja je usmerena na vas. A sada ćete zamisliti da se pored vas nalazi telo dramskog lika koje ste stvorili svojom maštom“. Dakle, puna pažnja je na vama, a pored vas stoji i cela izmišljena ličnost? Vrlo nezgodno za nekoga ko od najmlađeg doba želi da transformiše sebe u osobu koja će biti po volji nepostojećem ocu. Merilin u „Plavuši“, a tako je bilo i u stvarnosti, želi da tumači likove i čita Čehovljeve drame koje bi joj dale mogućnost za kontrolisano nestajanje u trajanju od par sati. Međutim, holivudski sistem od nje stvara neprestani lik, izmišljenu „boginju seksa“ od koje se ne može pobeći, osim u potencijalno destruktivne odnose kao što je „ménage à trois“ sa sinovima Čarlija Čaplina i Edvarda Dž. Robinsona.

Kako kaže naslovni junak Dominikovog prvog filma „Seckač“ („Chopper“, 2000): „Nikada nemoj da dopustiš istini da ometa dobru priču“. Budući da je dotična „trojka“ proizvod fikcije, i da je tema dugačkog segmenta tokom kojeg počinjemo da upoznajemo glavnu junakinju kroz detaljniju interakciju sa drugim ljudskim bićima, valja razmisliti da li smo na taj način dobili upravo „dobru priču“? Merilin, u akutnoj nesreći zbog nedostatka oca (uz strah od naslednosti majčinog ludila), stupa u odnos sa dvojicom muškaraca koji, pak, pate od nedostatka identiteta jer se nalaze u senkama svojih dominantnih očeva. Momci su, sa druge strane, inteligentni i svesni emotivnog besmisla slave što – uz telesno zadovoljstvo koje donosi seks sa dva privlačna muška tela, i to nakon opsluživanja sredovečnih producenata – ima pozitivno dejstvo za Merilin. Zapravo, jedino je tada, po Dominikovoj priči, i bila srećna. A onda, prekida trudnoću, zatim i celu „trojku“, da bi igrala u filmu „Nijagara“ i postala javna ličnost najviše kategorije – jer, kako će drugačije privući pažnju tog avetinjskog oca koji se možda dvoumi da je pozove ili napiše pismo?

Do te tačke film dela u sopstvenim, dramskim okvirima baziranim na psihologiji, da bi od upoznavanja Džoa di Mađa („Igrač bejzbola“, dok će Kenedi biti naveden kao „Predsednik“) sve skrenulo u pravcu sadizma, sa nejasnom umetničkom vrednošću.

Naime, di Mađo opslužuje funkciju konzervativnog muškarca, nezadovoljnog zato što „boginja seksa“ koju je oženio nagoni i ostale muškarce na grešne misli. U trenucima slabosti će pribeći i bračnom nasilju. Odnos sa Kenedijem je nalik paklu, sa od tableta omamljenom Merilin koja, dok agenti tajne službe to posmatraju iz susedne prostorije, oralno zadovoljava „vođu slobodnog sveta“. Od izlaska Čaplina i Robinsona sa pozornice „Plavuša“ postaje tek ovlašno dramsko, interno i eksterno maltretiranje glavne junakinje koje bi bilo nepodnošljivo za gledanje da Ana de Armas nije uspela da stvori „izmišljeni lik koji sve vreme stoji pored nje“, pri tome uživajući i u „krugu svetlosti“. U suštini, radi se o vrhunski glumljenom i slikanom silovanju, i ako je Dominik želeo da na taj način izazove gledaočev nemir, svakako je uspeo. A ako se setimo scene smrti Reja Liote u filmu „Ubij ih nežno“, shvatićemo da se radi o oprobanom principu.

* * *

Ukoliko bismo odabrali da pratimo današnje isključive stavove vezane za pedesete godine prošlog veka, a svakako pravac razmišljanja na koji nas navodi film „Plavuša“, mlada žena je tada imala pred sobom binarni izbor. Mogla je da pokuša da ostvari karijeru u oblastima umetnosti, nauke, politike – dakle, nečega što zahteva prodornost i pobeđivanje konkurencije – i na tom putu bi je čekali etički kompromisi i prodaja tela muškarcima instrumentalnim za stupanje na sledeći stepenik karijernog uspona. Ili je mogla da bude podatna supruga, doterana i našminkana dok u trenutku povratka muža sa posla prenosi do trpezarijskog stola ručak koji se puši (dečica za to vreme leže na podu i gutaju đubre koje im pristiže iz katodne cevi). Alis Čejmbers (Florens Pju) spada u ove druge, mada bez dece, na čije pominjanje misteriozno u jednom trenutku izjavljuje da još uvek želi da se zabavlja.

Na kraju krajeva, što da ne? Alis je prilično mlada, kao i muž Džek (Heri Stajls), i nedavno su pristigli u gradić u pustinji Kalifornije, pun luksuznih, arhitektonski inovativnih zgrada namenjenih isključivo naučnicima uposlenim na projektu „Viktorija“, tj. „Pobeda“. Svakog jutra deca odlaze u školu a mužići sedaju u svoje lađe na četiri točka i zapućuju se kroz pustinju do postrojenja o kojem supruge i gledaoci nemaju dalje podatke. Dame, dakle, ostaju u domovima da održavaju besprekornu čistoću, polako planiraju ručak, i u mnogim časovima dokolice sede i tračare na takođe besprekornim travnjacima, odevene u haljine cvetnih dezena. Ipak, celokupni dizajn zgrada i osoba pre podseća na idealizovanu kopiju nego na vernu predstavu pedesetih, dok se pitamo da li je prisustvo i poneke crne ili hispano osobe rezultat vanfilmskih politički korektnih naredbi iz 2022. godine, ili se iza tog raja kapitalističkog progresa nešto krije. A već znamo da smo se zaputili ka bioskopskoj sali u nameri da gledamo neku vrstu fantastike.

Naša Alis – kada se glavna junakinja tako zove, to mora biti ne baš delikatna dramska naznaka – između dva strastvena bračna seksa (Džek je progresivnih shvatanja, sklon pružanju zadovoljstva) počinje da primećuje pukotine u svom gradiću ogledala, gde su svi isti po izgledu, stavovima i nadasve sreći. Jedna od supruga (trebalo je da je igra Dakota Džonson, pa na kraju, srećom, nije, što je bio samo jedan od HR problema sa kojima se rediteljka suočila) otima se kontroli, kako društvenoj tako i medikamentnoj. Naime, Alis biva saopšteno da je komšinica nedavno sa detetom odlutala u pustinju, izazvavši njegovu smrt, a sada nastavlja sa poniranjem u ludilo. U flešbeku nam je prikazano da dete u poslednjim časovima svog života u rukama drži igračku, crveni jednomotorni avion, da bi Alis, koji dan kasnije, na putu do samoposluge na nebu videla crveni avion koji se ruši u brdima. Zatim trči ka mestu nesreće i stiže do građevine obložene ogledalima, kada film odlazi prvo putem psihodeličnosti, pre nego što će scenario u poslednjem činu sasvim otvoriti karte.

Sada se nalazim pred sopstvenom etičkom dilemom, budući da je „Ne brini draga“ moguće celovito analizirati samo ako se otkrije završni preokret, čime bi se upropastilo gledalačko uživanje a film jeste preporučljiv, uz izvesne ograde. Hajdemo, onda, malo o tračevima i skandalima vezanim za snimanje filma, pošto je „Ne brini draga“ ovogodišnji šampion u tim aspektima.

Naime, Džeka je trebalo da igra Šaja Labuf koji je, po jednom izvoru, metodskom glumom, po drugom, zahtevima da se pre početka snimanja održi dugačak proces proba, uznemirio Florens Pju do te mere da je pred rediteljku postavila „on ili ja“ izbor. Olivija Vajld, glumica kojoj je „Ne brini draga“ drugi rediteljski pokušaj (a prvi zaista ambiciozan u žanrovsko-produkcionom smislu), verovatno prateći duh vremena (mada je Pju, objektivno, trenutno veći mamac za publiku), javno izjavljuje da se lišila Labufovih usluga, napominjući da već godinama u svom radu ima „nultu toleranciju za seratorstvo“.

Labuf onda objavljuje snimak načinjen par dana pred raspad na kojem ga Vajld moli da pokuša da prevaziđe nastali problem. Još veći problem, pak, stvara se kada Vajld u video poruci kaže, „mislim da bi sve ovo moglo da bude alarm za buđenje za gospođicu Flo“. Na kraju, Labuf je ipak najuren, ili je sam otišao, na njegovo mesto dovedena je muzička zvezda i rediteljkin dečko Heri Stajls, dok je „gospođica Flo“, lišena pomoći istinskog glumačkog partnera, sama podigla film na mestimično izuzetan nivo i nakon svega izbegla da učestvuje u pretpremijernoj promociji.

Heri Stajls? Momak ima dvadeset i osam godina, nekadašnji je član dečačkog benda One Direction i sadašnji samostalni izvođač melodičnih pesmuljaka koje bih promenio na radiju u kolima posle par desetina sekundi, samo da, združenim radom kapitalizma i totalitarizma, nismo uspešno i kompletno uništili smislen radijski program (počeo sam, inače, da redovno slušam nekakvu rumunsku radio stanicu). No, Stajls ima izvesnu vizuelno-energetsku zanimljivost, dok je, sa druge strane, i dovoljno bled i nejak, što koristi filmu na dramskom nivou. Na nivou ekonomije, pak, primetio sam da je bioskopska sala bila većinski ispunjena adolescentima, što me inicijalno zbunilo, pre nego što sam konačno shvatio: „Pa da, Heri Stajls!“. A film uopšte nije njima namenjen, te su se, nakon što su pojeli kokice, na isteku prve polovine evakuisali iz sale.

Glavni glumac je, dakle, upotrebljiv, međutim, Labuf bi bio gotovo savršen, i njegov izbor je bila izuzetna ideja. Jer, „Ne brini draga“ je, gle čuda, još jedan film o „toksičnoj muškosti“ umotan u žanrovski paket. Kao takav, stupa utabanom stazom. Rediteljka je, recimo, u dramski kontekst smestila negativca (Kris Pajn) inspirisanog internet guruima, a posebno – sama ponosno izjavljuje – kanadskim psihijatrom Džordanom Pitersonom, naučnikom koji katkad piše i izgovara sasvim zdravorazumske stvari, dok prevashodno biva slavljen od strane tzv. „incel“ supkulture (involuntary celibate – nametnuti celibat) i ostalih antivaksera. Dalje, feminizam koji provejava kroz fabulu, konačno joj dajući i dramsku celinu, serviran nam je i prežvakan previše puta. Da, nesigurni i neuspešni muškarci plaše se jakih, profesionalno ostvarenih žena, sanjajući da ih zatoče i pretvore u objekte ostvarenja potreba. Scenaristkinja i rediteljka donekle produbljuju kontekst, ostajući na bezbednoj idejnoj teritoriji, u isto vreme se boreći da budu verne odabranom žanru koji ima svoje zahteve i ne mari mnogo ni za feministkinje ni za „incele“.

Sve ovo ne zvuči previše pohvalno, pa ipak, „Ne brini draga“ trenutno mi se nalazi na širem spisku potencijalnih najboljih dvadeset filmova godine. Svaki kadar buja od ljubavi prema pokretnim slikama, dok Pju odvrće na maksimum svoj bergmanovski kvalitet koji smo upoznali u filmu „Midsomar“. Najvažnije, radi se o bioskopskom filmu, jednom od onih, sve ređih, koji vas prizivaju da na par sati zanemarite stvarnost, koliko god da je njegova aktivistička srž hirurški odvojena od eskapizma.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.