Nema zemlje za scenariste

Tokom trajanja statusa zabranjene osobe napisao je scenarije za neke velike filmove kao što su „Prijateljsko ubeđenje“, „Lorens od Arabije“ i, što je ovde bitno, „Most na reci Kvaj“, po knjizi Francuza Piera Bula (formalno potpisan na špici filma i čak i primio nagradu Oskar iako uopšte nije govorio engleski jezik), koji će kasnije napisati i knjigu po kojoj je snimljena „Planeta majmuna“. Reditelj „Planete majmuna“, pak, bio je Frenklin Dž. Šefner, koji će tim filmom započeti fantastičan niz okončan krajem sedamdesetih „Momcima iz Brazila“, niz čiji je, ovde, za nas, najvažniji momenat film „Leptir“, po scenariju Daltona Tramba, još jednog tokom pedesetih zabranjenog scenariste (što sve zajedno počinje da nesumnjivo podseća na ćeliju Komunističke partije). Kako su proganjani scenaristi bili vrlo pametni momci, čak i kada su, krajem šezdesetih, u novim političkim uslovima, oni postali neka vrsta vladajuće kaste, svojim neprijateljima su se često svetili ne direktno, već koristeći danas pomalo zapostavljeni postupak alegorije. Tako, kada Stiv Mekvin na kraju „Leptira“ viče „Još sam ovde!“ on se zapravo ne obraća francuskom kolonijalnom zatvorskom sistemu a „Planeta majmuna“… eh, ne znam prosto odakle da počnem u razmišljanju o stepenu bezobrazluka scenarija tog filma. Na jednom nivou, priča je kritika ljudske, religijske zatucanosti, ideološkog jednoumlja i straha od istine, u jednom kadru u kome se majmuni ponosno fotografišu ispred leševa u lovu ubijenih ljudi film je kritika američkog odnosa prema Indijancima, u najvećem delu indirektan napad na teatralna saslušanja osumnjičenih za komunističke stavove tokom pedesetih godina. I, iskreno, sa dvadeset godina ja to uopšte nisam bio u stanju da shvatim. Jednostavno, morate doći u određeni životni period pa da razumete scenu u kojoj Čarlton Heston, mučen u majmunskom kazamatu, urliče „It’s a mad house! A mad house!“ Ovaj svet je ludnica a „Planeta majmuna“ je remek-delo.

Konačno, 2011. godina i film, bez obzira na sve, bolji i kontrolisaniji od rimejka Tima Bartona iz 2001. čiji su se najmanje loši delovi, zapravo, u skladu sa neuništivo adolescentskim pogledom na svet jednog zaista genijalnog reditelja, bavili temom nemoguće, zabranjene ljubavi. Novi film Britanca Ruperta Vajata donekle je inspirisan jednim od eksploatacijskih, a, opet, vrlo pretencioznih nastavaka iz sedamdesetih, „Conquest of the Planet of the Apes“, od kojeg posuđuje ime glavnog junaka, motiv pobune robova, prvu reč koju majmun izgovara („Ne!“), donekle i megalomansku završnu sekvencu. Kako nam je u najnovijem čitanju objašnjeno, ceo cirkus nastao je nemarom ljudi koji u želji za bogaćenjem na lekovima za alchajmerovu bolest izazivaju neželjene nuspojave koje će dovesti do uništenja sveta kakvog poznajemo i ponekad volimo. Karakterizacija ljudskih likova krajnje je mršava, što čak i ne smeta, zahvaljujući činjenici da je nekoliko likova majmuna izgrađeno vrlo vešto, minimalnim sredstvima, do tog nivoa da nam postane stalo kakva će im biti krajnja sudbina. Što se ideološke strane majmunskog ustanka tiče, javlja se koketiranje sa komunizmom, očitovano u sceni u kojoj glavni junak demonstrira kako nijedan član njegove vrste ne sme imati više od drugog, te da se sva materijalna dobra moraju sistemski deliti na ravne časti. Usmeren ka mlađoj populaciji više nego ka nekom imaginarnom službeniku banke koji bi, iz „It’s a mad house!“ ludnice svog radnog mesta i monotonog života, da nakon radnog vremena pobegne u neki drugi svet, film je napadno lišen krvi i preteranog nasilja, pa samim tim i osećaja straha i uznemirenosti kakve bi priča morala da izazove. Zapravo, bežeći od horora i naučne fantastike, „Planeta majmuna: Početak“ ponajviše je pristojan film katastrofe sa potencijalom nastavaka koji teško da će doneti bilo šta dobro. I naravno, film kao, nazovimo ga tako i dalje, umetnost u ovom trenutku u vremenu ionako ne nudi mnogo prostora za subverziju zamaskiranu u žanr. „Planeta majmuna“ je bila priča o ljudima i njihovim nesavršenostima dok su za autore novog čitanja ljudi, čini se, prestali da budu dovoljno inspirativni. I, možda su u pravu.