Na ceremoniji dodela nagrada na Palićkom filmskom festivalu predsednik žirija, u civilu reditelj, obrazložio je izbor holandskog filma „Borgman“ rečima „niko od nas nije imao pojma o čemu se u filmu radi ali smo svi bili ubeđeni da je genijalan“. Taj rediteljski, mangupski pristup trijumfa instinkta nad razumom u slučaju „Borgmana“ sasvim je opravdan, jer, kako objasniti apsurd? Ukoliko posle par minuta gledanja braće Marks, Bunjuela, „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ (Majkl Pejlin je u tekstu povodom Bunjuelove smrti napisao da je sve što su hteli svojim filmovima je da budu Bunjuel), „Crnog meseca“ Luja Mala, Skorsezeovog „After Hours“, prošlogodišnjeg „Holy Motors“, transformišete svoj mozak iz prirodne želje da razume ono što posmatra u oduševljenost neobjašnjivim pred vama se nalazi grešna i buntovnička zabava, jer šta je apsurd ako ne anarhistička pobuna protiv normalnosti.
„Borgman“ počinje poterom dvojice prljavih lovaca i jednog sveštenika za grupom šumskih ljudi koji iz nekog razloga, opremljeni mobilnim telefonima, žive u rupama u zemlji van kontrole civilizacije. Jedan od njih, naš, zapravo bezimeni glavni junak, nakon bega od heteroseksualno-duhovne ekipe koja je naumila da ga okonča, uspeva da uđe u živote porodice iz više srednje klase (muž ga prebije što izaziva grižu savesti žene koja ga za početak smesti u baštovansku kolibu). Ono što sledi je gradacija ludila od šunjanja po kući i neprikladnog druženja sa decom (jer u pitanju je potpuni stranac), preko neobjašnjive noćne pojave dva hrta (za jednog će, kasnije u filmu, žena pomisliti da je nekim čudom transformisani misteriozni gost), do uključivanja u radnju cele sekte šumskih muškaraca i žena (koji svi na leđima imaju nekakav beleg, urođen ili mehanički stvoren) koji psihopatski (što će reći, bez ikakvih emocija) eliminišu svakoga ko im se nađe na putu pri čemu ih nakon svakog nasilnog i tragikomičnog ubistva sve više volimo. Iza apsurda može se učitati neka vrsta poente, ili barem teme, koja se tiče ludila koje preuzima i uništava normalnost pa donekle i atmosfera smaka sveta koja vlada filmom. Moglo bi se analizirati da su Borgman (kako se tokom filma proizvoljno nazove) i njegova bezbožnička družina sama Umetnost koja napada malograđanski raj, sistematski radi na uništavanju roditelja i preuzima dečju naklonost. Kako god, najbolje je prepustiti se šašavim događajima, posebno kada su čisto i filmski pismeno oslikani (brzina kretanja likova je diskretno bizarna, svi se ponašaju kao da su njihovi pokreti odavno zapisani i, stoga, neizbežni). Ipak, problem „Borgmana“ je, očekivano, dosada, jer, manje više svi primeri navedeni na početku teksta sastoje se iz segmenata dok je „Borgman“ linearna priča u trajanju od skoro dva sata. Apsurd je, za određeni tip mozga, potpuno zavodljiv, no, mora da ima nešto u dramaturškim pravilima nastalim pre dve i po hiljade godina. Edip, nakon što sazna da je odgovoran za pošast svog grada, pokušava da dokuči o čemu se tu radi a ne počne da skakuće na jednoj nozi i peva unazad. Možda je to radio u prvoj ruci teksta.
* * *
Tokom određenih sivih, kišnih dana, kada čoveka napadaju crne ideje, voleo bih i ja da budem deo masovnog mišljenja, da budem kao onaj glas iz gomile koji se u „Žitju Brajanovom“, nakon horskog recitovanja izjave „svi smo mi pojedinci, svi smo mi različiti“ tiho usprotivi rečima „ja nisam“. U slučaju iranskog filma „Razvod“ želeo sam da budem deo oduševljenja („hajpa“, ako hoćete), da kada dođem iz bioskopa kući obučem ešarpu, stavim naočare sa debelim okvirima i budem zauvek emotivno promenjen, ali jednostavno ne razumem u čemu je stvar. Već na polovini prvog kadra reditelj me je izgubio svojim, za moje kriterijume, krajnje nefilmskim pristupom i tokom preostalih dva sata filma više sam sebi ponovo postavljao pitanje da li iranski filmski autori ništa ne znaju ili znaju na drugačiji način od mene, pri čemu jednokanalni, totalitarni deo mozga zagovara prvo a liberalni drugo. Što dodatno stvara zanimljivost fenomena, „Razvod“ je doživeo univerzalne pohvale američkih filmskih kritičara i, uopšte, američke filmske zajednice. Da li je, možda, u pitanju sračunata odluka podrške potencijalnoj transformaciji iranskog političkog uređenja, koja se, vidimo, izgleda i događa na neki način u poslednjih nekoliko meseci? Svetsku zaveru na stranu, novi film Asgara Faradija „Prošlost“ prikladni je autorski nastavak „Razvoda“, ovaj put na francuskom jeziku. Iranac Ahmad dolazi u Pariz kako bi se razveo od svoje francuske žene Mari (Berenis Bežo, „The Artist“), koja živi sa decom iz prethodnih brakova i već očekuje prinovu iz veze sa francuskim Arapinom Samirom (Tahar Rahim, „Prorok“), vlasnikom hemijskog čišćenja. No, problem je što je Samirova žena u komi nakon pokušaja samoubistva izazvanog saznanjem o muževljevoj preljubi a nakon delanja Mariine ćerke iz prvog braka. I tako, pokušaj drame ide svojim napornim tokom, Mari želi da se razvede i uda dok za Ahmada ne znamo tačno šta želi pa on negde oko polovine filma, nakon što na kratko preuzme iritirajuću ulogu savetodavca, nestaje iz priče u kojoj nema nikakav motiv. Možda ima nekakve antičke tragičnosti u celoj konstrukciji, sa likovima koji nenamerno čine grozne stvari i trpe odgovarajuće posledice. Možda… Pre će biti da sam prethodnu rečenicu napisao da me hipsteri ne bi linčovali gedžetima kada izađem na ulicu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
