Neuspešno prizivanje kempa i ostala bekstva od stvarnosti

Stari (Old)

režija: M. Najt Šjamalan

scenario: M. Najt Šjamalan, po stripu „Zamak od peska“ („Château de sable“) Pjer-Oskara Levija i Fredrika Petersa

zemlja: SAD, 2021.

„Nisam gledao“ je izjava koju ćete tokom života čuti nebrojeno puta, naročito prilikom druženja sa ljubiteljima/ovisnicima filma. Sa ostalim primercima ljudskog roda znatno ređe, pošto vas razgovor neće ni odvesti tim putem.

A kada sa mlađim ka sredovečnim, da kažem, civilima razgovarate o hororima iz prethodnih petnaestak godina, neizbežno će biti pomenuti „Saw“ („Slagalica strave“), „Insidious“ (iznenađujuće, izgleda da je zvanični srpski prevod „Astralna podmuklost“) i „Conjuring“ („Prizivanje zla“), svi delimično potekli iz uma Australijanca malezijske genetike Džejmsa Vana.

E pa, od tri filma iz prethodne rečenice, gledao sam samo „Slagalicu strave“, umereno je podržao i mentalno arhivirao, ne posetivši nastavke koji će uskoro imati dvocifren broj – a navodno volim horor, što bi se dalo proveriti po filmovima kojima biram da se bavim na ovim štampanim i digitalnim stranama.

Stoga, filmu „Zloćudno“ imao sam privilegiju da pristupim nevino, osim što mi je bilo jasno da se radi o pojedinačnom delu, begu sa pokretne trake na kojoj je Van odavno odabrao da bude (mada, kraj „Zloćudnog“ ukazuje na ideju stvaranja novog beskonačnog serijala).

Naknadno istraživanje veli da je sinopsis filma potekao iz kohabitacionih razgovora Vana i njegove partnerke, tridesetogodišnje rumunske glumice imena Ingrid Bisu, da bi zatim bio predat na nepotpisanu obradu Dž. T. Petija, autora čiji film „The Burrowers“ iz 2008. godine (jedini jugoslovenski prevod je sa hrvatskog DVD-a – „Grabežljivci iz prerije“) se može preporučiti bez zadrške, posebno ako je gledalac sklon mešavini vesterna i horora, a već je pomalo zaboravio „Bone Tomahawk“ („Koštani tomahavk“ – saznavanje zvaničnih prevoda ponovo donosi zabavu). Na kraju, upristojenje cele zbrke dopalo je iskusnoj scenaristkinji štreberskog tipa, no, da li je ludilu ipak trebalo ostaviti puni prostor delovanja?

Jer, priča je u isto vreme sasvim nadrealna i predvidljiva, sa poslednjim činom koji, navodno šokantan i neočekivan, zapravo ne odgovara na pitanje „šta?“ već „kako?“.

Nakon uvodne sekvence koja se odvija u nekakvoj eksperimentalnoj klinici i otvara temu podivljalog telesnog parazita, upoznajemo trideset-i-nešto-godišnju medicinsku sestru Medison, u nasilnom braku, na polovini trudnoće, nakon dva pobačaja u prethodnih par godina. Fizički sukob sa mužem („Ne mogu više da gledam kako moja deca umiru u tebi“, kaže on taktično) vodi ka njegovom ubistvu, počinjenom od strane standardne, „čudnopomerajuće“ prikaze, dok Medison leži u nesvesti.

Uvode se novi likovi, uglavnom istražnog tipa – policijski dvojac koji, pošto sve drugo vodi ka apsurdu, Medison stavlja na vrh liste osumnjičenih, i mlađa sestra, do tada držana u neznanju glede osnovnih elemenata Medisoninog života (pobačaji, te činjenica da je usvojena sa osam godina starosti, bez prethodnih sećanja). Uz traganje za istinom, muški deo policijskog para i mlađa sestra započinju flert neprijatan za gledanje („Proverite, pa ako Medison laže, odvedite je u ludnicu, a meni stavite lisice“, nakon čega pandur i sestra izbegavaju linije pogleda, dok oboje imaju grešne misli), što i jeste i nije bila namera autora.

Upravo to „i jeste i nije“ je kvalitativna klackalica na kojoj se nalazi film – tj. gledalac će iz scene u scenu sve više shvatati da događaje ni u kom slučaju ne sme da uzima za ozbiljno, dok je razočaran činjenicom da se za to vreme ne zabavlja koliko bi trebalo. Da, inflacija besmislenog ponašanja i nemogućih događaja, neskriveno inspirisana filmovima Darija Arđenta iz osamdesetih, vodi ka premoći stila nad suštinom. No, kod Arđenta (i ne samo njega – neobično volim, recimo, film „Amitivil 2: Posednutost“ Damijana Damijanija iz 1982. godine) stil jeste suština, prenaglašen toliko preko granice kiča da ponovo doseže elitističku umetnost, sa fabulom koja mora biti dovoljno poremećena da i sama ne bi bila parazitski prilepak. Van, pak, nije stilista, što se najbolje prepoznaje po ritmu koji je uvek u pogrešnom razlomku – atmosferske scene su previše dinamične, šokantne previše spore, ili sa protagonistom previše koreografisanih pokreta (ne čudi, budući da prikazu kaskaderski tumači ukrajinska cirkuska umetnica). Najveći talenat koji Van u „Zloćudnom“ otkriva je nesposobnost da iskoristi ono što mu se samo nudi – začudni zlikovac, tumačen od strane „žene od gume“, svoje pokrete izvodi ili u polusekundnim kadrovima ili u jedva vidljivoj senci, što bi bilo prikladno kada bi na taj način služilo priči. Ali, kojoj priči?

Greške u koracima koje Van pravi na koncu dovode do jedinog efekta koji „Zloćudno“ nije smeo da ima – film je dosadan, što kada je jasno da strava ni u jednom trenutku nije bila namera, dovodi do pitanja „šta nam je ostalo?“. Namerni kemp je disciplina u kojoj se snalaze samo ozbiljni, metodični ljudi.

* * *

Vraćamo se u „nisam gledao“ predele… Filmografiju M. Najta Šjamalana pratio sam do „Sela“, zatim iz nedefinisanih razloga propustivši „Gospu iz vode“ (u drugom delu teksta ne navodim originalne naslove, budući da njihova jednostavnost nije zahtevala maštovitost prevodilaca). Kada su filmski kritičari – od „Događaja“ nadalje – Šjamalana počeli da koriste kao kanal za otpuštanje sopstvenih frustracija, nije mi se dalo da proveravam ko je u pravu, jer, kratak je život.

U poslednjih nekoliko godina, ipak, Šjamalan se izborio za neku vrstu renesanse, i to tvoreći niz ekonomski izuzetno isplativih filmova (bili su i jeftini za proizvodnju, za početak) – koje, pogađate, nisam gledao, mada sam primetio da su se kritičari postepeno smilovali, možda i zato što je iživljavanje nad nokautiranim protivnikom odavno prešlo granicu sadizma. No, Šjamalan im je vrlo brzo, ovogodišnjim filmom „Stari“, vratio krvožednost.

Fabula filma bila bi prikladnija za epizodu „Zone sumraka“ (ili, danas, „Crnog ogledala“) i to ne samo zbog dramaturgije koja nagoni kraćoj formi. Zapravo, problem je u nama, gledaocima, koji više ne odlučujemo na šta ćemo potrošiti svoje tako vredno slobodno vreme na osnovu privlačnosti plakata, već putem kliktanja po portalima i bespotrebnog saznavanja skoro celog narativnog toka dramskog dela. Pokušaću, stoga, pošto „Stari“ jeste umereno zanimljiv film, da se njim pozabavim ne otkrivajući previše.

U prvoj sceni upoznajemo glavne junake, porodicu koju čine majka, kustoskinja muzeja (luksemburžanka Viki Krips), otac, finansijski analitičar (Gael Garsija Bernal), te sin predškolskog uzrasta i ćerka u povojima puberteta koju upoznajemo dok pevuši užasni pesmuljak namenjen generaciji Z (autorka i izvođačica je Šjamalanova ćerka).

Porodica se zaputila ka finansijski pristupačnom a luksuznom i izolovanom letovalištu (majčino – evo nas opet – kliktanje po internetu je zaslužno za pronalazak). No, kada stignu, oduševljenje uslovima natavlja da bude praćeno bračnim nesuglasnostima – razvod je, zapravo, na vidiku, na kratko odložen zbog benignog tumora otkrivenog na majčinom telu. Ujutru, menadžer hotela polutajnovito našim junacima preporučuje dnevnu turu ka još udaljenijoj plaži do koje se jedino može doći prolaskom kroz uzani klanac.

Društvo će im praviti još na taj način odabranih gostiju, od kojih moram da izdvojim zbunjujuću porodicu sastavljenu od bračnog para – starijeg doktora (Rufus Sjuel) i influenserke na pragu sredovečnosti (Ebi Li) – njihovog deteta i doktorove majke. Svaki doprinos bračnog para – igranog sa zadovoljstvom od strane Li i Sjuela – kasnijim događajima će nas trzati iz dremljivosti.

Nažalost, sada izlaganje fabule mora biti zamenjeno utiskom o uspešnosti celine. Možda zato što je Šjamalan procenio da ćemo ionako unapred znati kakve će se fantastične stvari odvijati na plaži, trik je otkriven prerano.

No, ostalo je pitanje „zašto se sve to dešava?“, i taj odgovor teći će u dva pravca – prvom, u kojem vinovnike problema naziremo takođe prerano da bi se moglo razmišljati o bilo kakvom trilerskom razvoju priče, i drugom, u kojem je detaljno otkrivanje poente ostavljeno za poslednjih nekoliko minuta prilično dugačkog filma. Dakle, ostaju nam likovi i njihovi odnosi kojim se ima ispuniti međuvreme.

Grupa je raznovrsna po godištu i interesovanjima, sa vezivnom niti u vidu imućnosti. No, rasno-nacionalna raznolikost je ugao kojem moram da se nakratko posvetim, svestan da stupam na osetljiv teren. M. Najt je rođen kao Manodž Neljijatu u Indiji, i neposredno potom doveden u SAD.

Njegov prvi film iz ranih devedesetih je malo ko gledao, ali siže veli da se radi o mladom američkom Indijcu koji odlazi u postojbinu u potrazi za razumevanjem svojih korena. Rekao bih da je, tada već M. Najt, ubrzo rekao, „j…š ovo, baviću se ja lepo fantastikom“. Međutim, ako je verovati Henriju Džejmsu („Okret zavrtnja“), „dobra priča o duhovima mora po stotini tačaka biti povezana sa običnim životnim ciljevima“.

Kada plažu u filmu „Stari“ naseljava desetak osoba čija lica se kreću od najbeljeg do najcrnjeg, koje pri tome govore engleski sa najrazličitijim naglascima, i koje će se vrlo brzo naći u „limbu“, prepuštene filozofskim mislima, u najmanju ruku je dijaloški ograničavajuće lišiti ih tema odrastanja u određenim teritorijalnim, društvenim, nacionalnim, kakvim god okolnostima. Svakako, ne bi valjalo preterati s tim, na štetu žanra, ali kada u toj meri ne pokazujete interes za svoje likove, vi vređate inteligenciju gledalaca. I, kad smo kod toga, evo primera koji nema direktnu vezu sa prethodnim razmišljanjem.

Jedan lik će biti posečen zarđalim nožem. Zarđali predmeti su nam pre toga pokazani – puno scena pre toga, ali jasno i dijaloški razjašnjeno. Nakon sečenja, Šjamalan nam prikazuje krupan plan zarđalog noža u ruci počinioca. Počinilac zatim kaže posečenom, „To je rđa! Ponaša se kao otrov kada ti uđe u krvotok!“, i to sa naglaskom, glumački se rvući sa tekstom.

Film „Stari“ sam iskoristio kao motiv da odgledam „Gospu iz vode“, i shvatio da je Šjamalan tada izgubio naklonost običnih gledalaca zato što ih je prevario – umesto bega u svet fantastike morali su da dva sata trpe konceptulnu raspravu na temu ustrojstva i razrešenja priče.

I to vrlo dobru i promišljenu raspravu. Jedan od likova je i filmski kritičar, navodno sveznajući autoritet, koji naše junake svojom arogantnošću odvede u potpuno pogrešnom pravcu. „U svetu nije ostalo nimalo originalnosti“, kaže kritičar, „to je tužna činjenica sa kojom sam naučio da živim“.

Možda je kritičar u pravu, mada ga Šjamalan u „Gospi iz vode“ kažnjava groznom smrću, uništavajući pri tome sopstvenu karijeru unisonim zameranjem i kritici i publici. Za „Stari“ se sigurno ne bi moglo reći da poseduje preterano originalnu priču, što detalje čini suštinski važnim, a da biste napisali kvalitetan detalj, morate do detalja poznavati i eksploatisati sebe, od čega je, čini se, M. Najt odavno odustao.