Niko i ništa u Parizu i Rigi

Tragom, nadam se, vickastog naslova teksta, pada mi na pamet kako je i dalje prilično mladi Erik Artur Bler pre stotinak godina odlučio da napusti rođenjem mu određeni klasno-životni pravac, te uporedo odabrao levičarsku ideologiju i svakovrsnu književnost.

Već kao Džordž Orvel, jednom će o policijskoj karijeri u Burmi koja je izazvala skok u nesigurnost reći: „Bio sam rastrzan između mržnje prema imperiji kojoj sam služio i besa prema poganim malim zverima koje su mi posao činile nemogućim“.

Bile su to zle misli svakog mogućeg tipa, i Bler/Orvel je bio svestan da će izgubiti razum ukoliko ne odabere grupu istih koja će ostati dominantna.

Što ne znači da svejedno nije poludeo, ali barem je nešto izabrao, i zatim još više sadržaja iza sebe ostavio, pa sada, ceo vek kasnije, razmišljamo o njemu, recimo nakon što odgledamo par filmova na Paliću.

„Madam di Bari“, kroz apsolutnu prizmu idiosinkratične filmske autorke Maiven, obrađuje celokupni život Žane di Bari, omiljene ljubavnice Luja XV.

Film „Sestre“, pak, nas sprovodi kroz par meseci u životu trinaestogodišnje Letonke Anastazi (Ema Sirmante), koja otaljava dane u sirotištu (a pre, izvan njega) dok čeka susret sa američkom porodicom zainteresovanom da usvoji nju i njenu par godina mlađu sestru.

Oba filma bave se skučenim potencijalom iza polaska sa društvenog dna, te ponudama koje vode ili ka njegovom prevazilaženju ili ka nepovratnoj propasti.

A osoba koja ima doneti odluku o nepoznatom, to čini isključivo na osnovu mržnje prema poznatom.

Maiven nam, uz pomoć hladnog naratorovog glasa kakav se može sresti u naučno-obrazovnom programu (dotični narator je jedna od brojnih tačaka koje povezuju „Madam di Bari“ sa Kjubrikovim „Berijem Lindonom“) saopštava da je Žana Besi rođena kao nezakonita ćerka švalje i monaha.

Inteligentna je, što majčinog aristokratskog gazdu privlači da joj daje redovno obrazovanje iz, pre svega, društvenih nauka i umetnosti.

Kada telesno stasa, gazdina opravdano zabrinuta žena je – a to valja ozbiljno platiti – prosleđuje u manastirsku školu, odakle je izbacuju zbog čitanja erotske literature.

Od tog trenutka počinje „smucanje“ sa majkom, sve do Pariza, i kupleraja u kojem će je zapaziti aristokrata svedenog finansijskog statusa Gijom di Bari (Melvil Pupo).

Di Bari je prima u svoj dom, gde postaje njen lični makro i podvodi pripadnicima najviše klase, uključujući ličnosti iz najužeg kruga kralja Luja XV (Džoni Dep).

Na kraju, doći će red i na noćnu posetu Versaju i na svakom nivou prijatno veče sa kraljem, nakon čega će Žana biti – kako bi dobila obaveznu aristokratsku nit – fiktivno udata za svog makroa i kao časna dama preuzeti ljubavničine odaje i dužnosti.

Koji su karijerni izgledi mlade Letonke Anastazi, jeseni gospodnje 2022?

Da završi srednju školu i zaposli se u lancu samoposluga?

Ili, manje verovatno, fakultet, nakon čega će joj ceo svet otvoriti svoje zlatne kapije?

Pre će, što se već počinje dešavati tokom filma, biti angažovana od strane nekadašnjeg žitelja doma kao kriminalna ispomoć, a odatle tek jedno pogrešno skretanje ili odluka vode ka prodaji tela.

Stoga, Anastazi oseća da njeno dvoumljenje glede pristanka na usvajanje i selidbu preko okeana sadrži samouništiteljski ishod.

Ali, niti je Anastazi u bezizlazu Žaninih razmera, niti je bogomoljački čemer američkog srednjeg zapada Versaj.

Jedna od najzabavnijih scena „Madam di Bari“ jeste ona u kojoj kraljev sekretar (diskretni heroj filma Benžamen Lavern) saopšti glavnoj junakinji da je vlasnik apsolutne moći zainteresovan za to da se ona preseli u palatu.

Žana je iznenađena i ne odgovara odmah, nakon čega sekretar obrne pitanje i zamoli je da mu odgovori da li je ona, u stvari, zainteresovana za život u Versaju.

„Ma, jesam!“, kaže, sa sigurnošću odlučivanja o kakvom Anastazi može samo da sanja.

Ipak, istinite priče iz prošlosti postavljaju nas u poziciju sveznajućeg posmatrača, sa pomenutim faktičkim naratorom iz „Madam di Bari“ kao „likom“ sa kojim se ponajviše možemo poistovetiti.

U tom smeru, Žanino stupanje u epicentar aristokratskih događaja, koju deceniju pre francuske revolucije, navodi nas na predviđanje da njena sudbina ne sluti na dobro.

Sa druge strane, Anastazi živi uporedo sa nama koji nemamo pojma šta će nas satrti koliko dogodine.

Jedino u šta smo i Anastazi i mi sigurni je da Versaj Luja XV više ne postoji.

I da dušu možemo prodati samo za cenu za koju je to učinio nesrećnik sa kraja „Tomasa Mora“ – „za Vels“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.