Nova klasika za stara vremena

U slučaju „Džejn Ejr“, osim dinamičnosti koja se postiže prisustvom tajne koju će nam kroz svoje pripovedanje glavna junakinje otkriti, dobijen je direktan udar upoznavanja sa hladnom i maglovitom prirodom, vlažnom klimom koja miriše na smrt (na kraju krajeva, sve tri sestre Bronte umrle su od tuberkuloze u relativnoj mladosti). No, kada se jednom naviknemo na promenu konstrukcije sa linearne na prisećajuću, uviđamo da ona ima još neke koristi. Na primer, u najpoznatijoj verziji iz 1943. godine deo odrastanja glavne junakinje, koje se odvija u nekoj vrsti škole za neželjene devojčice iz srednje klase, prilično je opširan, malo prateći knjigu a malo, možda, iz želje da se promoviše nova mala zvezda u liku Elizabet Tejlor koja je igrala Džejninu najbolju, u stvari, jedinu drugaricu. Taj aspekt priče je bio gotovo dominantan, pa su pojedine generacije kada bi htele da istaknu jad neke ženske osobe istu nazivali „siroticom iz Louvuda“. U novoj verziji, i to je u redu, jer film i književnost imaju svoja nezavisna pravila, sve je podređeno odnosu između Džejn (Mia Vasikovska) i Edvarda Ročestera (Majkl Fasbender). I tu se nema mnogo više reći (jer film je, u principu, savršen), osim možda da se doda da su autori izbegli veštačko nakalemljen srećan kraj iz knjige i film završili, spolja gledano, prilično depresivno, no, zapravo, potcrtavši potpuni trijumf ljubavi koji je Šarlota Bronte i imala na umu.

* * *

„Orkanski visovi“ Andree Arnold drugačija su zverka i spadaju među ekstremne rediteljske interpretacije klasičnih dela, mnogo ređe na filmu nego u pozorištu gde nije toliko neobično kada se pojave „Tri sestre“ sa usisivačima umesto glumica. Glavni junak je u ovoj verziji crnac, zapravo melez, što može delovati površno i šokantno samo radi šoka, no, taj izbor, donekle opravdan i činjenicom da je Hitklif u knjizi definisan kao Ciganin, dodatno pojačava zabranjenost njegove i Ketrinine ljubavi za novu generaciju kojoj klasne razlike jednostavno više nisu dovoljno opravdana prepreka. U nekim kritikama se pogrešno tvrdi da je rediteljka promenila i klasni status porodice Ernšou i za to pogrešno tumačenje krive su prethodne filmske verzije, ponajviše najpoznatija sa Lorensom Olivijeom i Merl Oberon, nesumnjivo veliki film koji je u isto vreme izborom građevina i kostima priči dodao nivo glamura koji ona ne bi trebalo da ima. Ko je gledao prethodni film Andree Arnold „Fish Tank“ zna kakav stil može da očekuje. Kako u priči postavljenoj u društvenu bedu engleske sadašnjice, tako i u priči koja se odvija u jorkširskim bespućima krajem osamnaestog veka, format slike je kvadratni (što je u slučaju „Fish Tanka“ imalo i smisaono opravdanje u simboličkoj akvarijumskoj zatvorenosti života glavne junakinje), film je sniman kamerom iz ruke ili stedikemom, rad sa neiskusnim glumcima je temeljan i, verovatno, krajnje iscrpljujući, ne toliko u smislu učenja glumačkoj tehnici, koliko zbog potrebe za oslobađanjem emocija. U prvoj polovini filma pratimo dečiji period Ketrin i Hitklifa, i moglo bi se reći da je taj deo filma snažniji, sa malim glumcima koje vodi isključivo instinkt i dijalogom svedenim na apsolutni minimum (čak imate osećaj da počinje da se događa nekakva greška i napad klasičnog filma u trenucima kada se, iz neophodnosti pripovedanja, poveže nekoliko replika). Istina, zbog takve, sasvim primerene rediteljkine odluke, neke velike reči iz knjige ostale su neizgovorene. Puno sam knjiga za dvadeset godina čitalačke karijere pohranio u svoju glavu (trebalo je, naravno, i mnogo više), ali moguće je da nikada nije napisana snažnija definicija ljubavi od Ketrininog „ja jesam Hitklif“ monologa, no, takvi momenti pali su kao žrtva rediteljkinog stila. U jednom intervjuu devetnaestogodišnja Kaja Skodelario (život je možda zaista lakši kada imate cool ime) koja igra Ketrin u drugoj polovini filma, rekla je da su se rediteljkine instrukcije često svodile na izgovaranje replika u sebi, što je glumačka tehnika koja ne spada u izmišljanje tople vode, ali je sasvim osvežavajuća u današnjem svetu u kome svako ima potrebu da izrazi svoj toliko vredni stav o nečemu. Ponekad bi zaista trebalo da se zaustavimo za momenat i zaćutimo i možda ćemo otkriti da će nas i na taj način čuti onaj ko treba da nas čuje.