Nož u snegu

„Pre ili kasnije, moje kolege i ja ćemo podeliti ruski kolač onako kako smo navikli. Posle toga, ako budemo hteli, pronaći ćemo te i na najmanjem havajskom ostrvu na kojem si se sakrio“.

Ovo dražesno izlaganje dešava se na novogodišnje veče 2000, u tajnom podrumskom sefu luksuznog hotela u Švajcarskim Alpima.

Izgovara ga ruski ambasador na službi u neimenovanoj, valjda zapadnoevropskoj zemlji, kojem su gangsteri iz Rusije u Švajcarsku prokrijumčarili hrpu kofera punih novca.

I sada bi oni, golobradi, da se cenjkaju oko procenta koji zaslužuju za svoj trud sa pripadnikom stare KGB/FSB garde, iste one koja je postavila Vladimira Putina tu gde je i sada.

Par sati ranije gangsteri i njihova telohraniteljska i „lakoženska“ svita u hotelskoj sobi su gledali dva televizijska obraćanja: Jeljcinovo, oproštajno i Putinovo, „sada me svi definitivno upoznajte“.

Dok je mladoliki Putin „leporečio“ o ljudskim slobodama, za svoje građane i zapad skrivajući namere ruske duboke države, delovali su zbunjeno i radoznalo, kao da ih je sistem iznenadio taman kada su naučili da plivaju u njemu.

Hotel Palas iz istoimenog filma Romana Polanskog (snimanog u Gštadu, upravo u datom hotelu) naseljen je, zapravo, celom kolonijom uplašenih ljudi sa abnormalnim kapitalističko-kriminalnim viškom sredstava.

Krovni strah predstavlja jednokratni fenomen znan kao Y2K, za koji se sumnjalo da može izazvati kolaps bankovnog sistema.

A onda, kližući niže, upoznajemo banalnije strepnje.

Mlada, nova žena američkog milijardera (Džon Kliz sa naglaskom „glupog Amerikanca“ koji je navežbao pre pola veka za potrebe „Letećeg cirkusa“ – što nas podseća na Klizovo „tapkanje u mestu“ i držanje za poznate umetničke prakse i društvene koncepte) mora svog dragog da održi u životu do isteka prve godine braka kako bi osigurala nasleđivanje njegove imovine.

Fani Ardan, kao „euro trešerka“ u solidno skrivenim godinama, brine se za probavno zdravlje svoje čivave koju hrani isključivo kavijarom, te za lečenje angažuje jednog od gostiju hotela, plastičnog hirurga (Hoakim de Almeida) čija žena ima Alchajmerovu bolest i nije sigurna gde je došla i s kim.

Hotel je, pak, pun hirurgovih ljudskih pacijentkinja (jednu igra Sidni Rom, davna saradnica Polanskog iz filma „Šta?“, nepravedno zaboravljene prerade „Alise u zemlji čuda“), koje nameravaju da prevare smrt tako što ih neće prepoznati.

A onda, tu je i izvesni američki gospodin Kraš („smrviti“) u izvođenju Mikija Rorka koji sve potencijalne strahove gasi pohlepom, ovaj put predstavljenom kroz nameru da kreativno iskoristi Y2K tako što će transferisati novac kroz vremenske zone i tu i tamo dodati neku nulu u ionako resetujućem sistemu.

No, to su likovi i njihove jasne linije priče koje se mogu ili ne moraju razrešiti, dok „Hotel Palas“ čine dovoljno gledljivom navodnom komedijom tokom koje se nijednom nećete nasmejati.

Ali šta je celina?

Da li bi stožer mogao biti menadžer hotela?

Nemac Oliver Masuči igra svog ceremonijal majstora sa zadovoljstvom, energijom i persiflažom, kakve likovi tog tipa zaslužuju.

Uz to, tokom filma ćemo se pitati da li je možda taj menadžer, besprekorni službenik bizarnog imena Hansueli Kopf, naš predstavnik u paklu imetka i ekscesa što vlada naherenim elipsoidom?

Roman Polanski odbija da bude dobronameran prema svom filmu, a posebno prema publici.

U „Hotelu Palas“, slagalici nesumnjivo namernog „kempa“, sve je postavljeno na istovetnu, besmislenu i zlokobnu ravan.

Klase se mogu razaznati, ali niti je neka od njih duhovno čistija, niti ima potencijal da nadmaši sebe i, ogavne li pomisli, promeni svet.

Orkestar sa „Titanika“ u viđenju Polanskog ne tone časno, već neminovno i nadasve besvesno.

Verovatno je, nažalost, da je „Hotel Palas“ poslednji film autora koji se nalazi u desetoj deceniji života, i moguće je da je to njegov srednji prst upućen svima nama, pa i sebi.

Na zaslužujete spasenje, ne zaslužujete katarzu, vi koji ste se lepo obukli, platili karte i zauzeli udobna sedišta, taj trenutni posed unutar egzistencije definisane posedovanjem ljudi i robe.

Najviše što možete da očekujete jeste rasplet u vidu prizora pingvina koji „trći“ čivavu.

Ne mogu se oteti nagonu da uspostavim elipsu, jer mi se čini da je i Polanski – toliko mator a tako vispren – imao sličnu nameru.

Naime, scenario za „Hotel Palas“ potpisuje sa bračnim parom Eva Pjaskovska/Jirži Skolimovski, a sa Skolimovskim je pre više od šezdeset godina napisao scenario za svoj prvi film „Nož u vodi“.

U Poljskoj, državi socijalne pravde i jednakosti, očito privilegovani bračni par prima siromašnog studenta na svoj jedrenjak, te se zajedno zezaju i provode, bez stega i ostalih uzusa (radi potpunog percepiranja „Noža u vodi“ mora se izvesti povezivanje sa uporištima „bitničkog“ umetničkog porkreta).

Žena će na isteku drugog čina izjaviti: „Sve u svemu, nije bilo loše. I ostaćemo prijatelji, što je najvažnije“, nakon čega iluzija počinje da se raspada i film skreće u nasilje svih nad svima.

Iza Gvozdene zavese, 1962, među jednakima ima i jednakijih, a 2024, kroz prizmu 2000, klasni nas sistem zapravo čini podjednako bednima.

Možda bi ipak valjalo da Polanski smogne snage za još jedan film.

Ne odustajmo tako fatalistički lako od nas.