Nešto je trulo u državi iluzije

Anders Refn, reditelj i koscenarista filma „Proklete godine“ (što „De forbandede år“ zapravo znači, dok je zvanični engleski prevod „Into the Darkness“) – u osnovi montažer („Antihrist“, „Kroz talase) – je i otac Nikolasa Vindinga Refna.

Mlađi Refn je, dakle, i što dodatno pojašnjava njegov samozadovoljavajući pristup dramskoj umetnosti (moram da usput preporučim nedavnu seriju „Too Old to Die Young“ koja je prošla prilično nezapaženo u inflatornoj televizijskoj ponudi), momak iz kopenhagenskog „kruga dvojke“.

Refn stariji se, nasuprot situaciji sa sopstvenim potomstvom, u filmu „Proklete godine“ – čini se, koncipiranom pre puno decenija – bavi porodicom u kojoj su svi osim oca sasvim nezainteresovani za izvor slobode da se bave onim što ih zanima.

Proleće je 1940. godine i Karl Skov, koji potiče iz nižih društvenih slojeva da bi drugu polovinu života proveo kao vlasnik i direktor fabrike elektro opreme, na Drugi svetski rat gleda kroz prizmu poslovnog potencijala.

Karlova žena je ćerka osnivača fabrike, već dosegavši tačku smislenog trošenja novca na umetnička dela dok se traga za etički ispravnim postojanjem; najstariji sin je profesionalni vojnik; sledeći sin za početak voli romantiku i telesne strasti, pre nego što će krenuti putem učlanjivanja u KP Danske; ćerka je mentalno odsutni hedonista sa talentom za modni dizajn; dvojica najmlađih sinova sviraju u džez orkestru.

Da, kad se pogleda ova ekipa, N. V. Refn je dobri tatin sin, koliko god da je porodični posao shvatio, između ostalog, i kao plodno tlo za sekvence kasapljenja koje imaju nameru da šokiraju i isteraju pristojne ljude iz bioskopske sale – i to nakon što ih je prvo „trolovao“ montažnom aritmijom i kadrovima kojima se ne nazire kraj.

Ipak, nezainteresovanost rodbine glanca stub ličnosti Karla Skova (Jesper Kristensen – karakterni glumac aktivan već pola veka, od uloge šankera u „U Kini jedu pse“ počeo put do statusa jednog od globalno najprepoznatljivijih filmskih zlikovaca), jedinog odgovornog, onog bez koga bi se sve raspalo.

A onda, dolazi 9. april 1940. godine. Sad, valja primetiti da su danski filmski autori opsednuti Drugim svetskim ratom naoko neproporcionalno njegovim domaćim razmerama – radi se o zemlji u kojoj je, dok je, ne toliko daleko, svaki šesti građanin Poljske napustio materijalnu ravan, za pet godina život izgubilo oko 5000 osoba (i to uključujući malobrojne deportovane Jevreje i pripadnike antikomunističkih jedinica koji su odabrali Staljingradsku bitku za mesto ostvarenja svojih ideoloških stavova).

U tome, u stvari, i jeste privlačnost.

Sve vezano za okupaciju Danske nalazi se u sivoj zoni.

Pogledajmo samo jutro nemačkog napada, verno prikazano u minimalističkom a izuzetnom filmu „9. april“ iz 2015. godine.

U cilju neizazivanja agresivnog južnog suseda, danski glavni štab prve odbrambene jedinice – nekoliko biciklističkih i motociklističkih odreda – postavlja na deset kilometara od granice.

Ideja je, ukoliko do napada zaista dođe, tih nekoliko stotina zlosrećnika će da se sjure ka granici i uspore protivničku silu dok ne stignu „prave“ jedinice, smeštene nekih pedesetak kilometara dalje.

Vlada je, jasno, pokušala da u isto vreme sačuva obraz od sramote i glavni grad od razaranja iz vazduha.

S obzirom da od tada u Danskoj postoji mantra „Nikada više 9. april“, jedna od te dve namere nije uspešno izvedena.

Kako god, nakon nekoliko sati uzaludnog jutarnjeg puškaranja, počeo je mučan period nemačkog ekperimenta liberalne okupacije.

Parlament nastavlja sa radom, 1943. godine se održavaju i izbori na kojima Danska nacistička partija osvaja dva procenta glasova (isto kao na prethodnim, predokupacionim), slede štrajkovi i protesti koji dovode do nemačkog zahteva za uvođenjem istinski ugnjetavačkih i progoniteljskih mera, na šta vlada odgovara samoukidanjem i prepuštanjem sve neprijatne odgovornosti okupatoru.

Tada, zapravo, počinje ozbiljna žurka, sa više desetina labavo ili nikako povezanih (slično kao u Francuskoj) grupa urbanih gerilaca, zapadnom obalom koju okupator, u strahu od invazije saveznika za koju se mislilo da će ići preko Danske, puni milionima mina, gotovo psihopatskim tamanjenjem kolaboracionista koji sve više žive u strahu…

Sve to na prvi pogled deluje pohvalno po dansko društvo, no, pogledajmo razgovor između Karla Skova i jednog ministra, koju nedelju nakon kapitulacije.

„Ne možemo sprečiti Nemce da ovde grade aerodrome, ali možemo se pobrinuti da ne koriste nemačku radnu snagu“, kaže ministar.

„Dobra je to stvar za nezaposlenost“, dodaje kapitalista.

Međutim, time se otvoreno stupa na teren saradnje i sledi oprezno pitanje, „Da li bi neka danska kompanija pristala na to?“.

„Već se raspitujemo“, odgovara ministar, „Zvuči kao odlično rešenje. Dve hiljade radnih mesta“.

Par scena ranije, sin, budući komunistički ilegalac, pitaće oca zabrinuto, „Može li biti demokratije u okupiranoj zemlji?“.

Eksperimentalna, specifična danska situacija u kojoj su se svi uključeni akteri tri godine pretvarali da društveni mehanizmi mogu i pod okupacijom nastaviti i praktično i suštinsko postojanje pokazuje kompleksnu snagu sivih zona.

Karl Teodor Drejer je tokom 1943. godine (dakle, na isteku prve, miroljubive faze okupacije) režirao i prikazao čudesni film „Vredens dag“ („Dan gneva“), sa pričom smeštenom u doba progona veštica koja se može tumačiti na svakovrsne alegorijske načine.

U godinama kada su se od Holivuda, preko UFE, do Mosfilma, bioskopi punili propagandom ili razbibrigom, u jednoj okupiranoj zemlji dopušteno je apsolutno umetničko delo nakon kakvog gledaoci dobijaju poriv da satima raspravljaju o svemu.

No, nakon premijere Drejer odlazi u Švedsku gde ostaje do kraja okupacije. I, da konfuzija bude veća, nije otišao krišom, i motiv je možda bio u tome što ga je u Švedskoj čekala ozbiljna finanijsko/umetnička filmska ponuda.

Pretpostavljam da naslućujete oko kojih tema za razmišljanje tekst obigrava te se neću truditi da budem suptilan.

Da, Srbija je labavo okupirana zemlja nalik Danskoj od 1940. do 1943. godine.

Srpski parlament je okupacionog karaktera (unutrašnjeg, pre svega, mada je i spoljašnji, korporativni, deo jednačine), lišen svakog razuma dok predstavlja tek levak za zakone koji zatim dobijaju izvršni rezultat, dok je danski bio naseljen obrazovanim svetom koji je smatrao da je održavanje iluzije demokratije nekakav ulog za budućnost.

Na koncu, u oba slučaja iluzija dominira.

Mačevi sve vreme vise nad glavom, nekada preteći da će konačno zamahnuti kada se ne potpiše ukaz o deportacijama, odmazdama ili žmurenju pred policijskom torturom, danas ukoliko se ne ostane na mejnstrim liniji kosovskog pitanja ili zasmeta globalnim finansijskim tokovima (mada, zašto bi, dok se pune džepovi nekoliko desetina hiljada sposobnih igrača?).

A građani su tihi, masovno ne učestvujući na izborima, kao u Srbiji, ili izlazeći u devedesetprocentnom broju kao u Danskoj 1943. godine, sa razlogom koji je i dalje predmet rasprave, mada se čini da je, paradoksalno, uglavnom bio nemo koncipiran kao putokaz za raspuštanje parlamenta i početak kraja održavanja iluzije.

Sve se, dok su parlamenti tek simboličke pojave, svodi na etičku postavku pojedinca, što nam govori i pismo danskog ilegalca/teroriste upućeno dvostrukoj ili trostrukoj agentkinji koja će mu na kraju doći glave, pročitano na početku filma „Flammen & Citronen“ („Plamen i Limun“) iz 2008. godine: „Sećaš li se kada su došli? Sećaš li se 9. aprila?

Mislim da se sećaš. Svi se sećaju. Odjednom su bili svuda. Gestapo, Vermaht, Abver, SS. Sve nemačke službe. Nemački nacisti. Danski nacisti. Izašli su iz mraka. Čekali su taj dan. Da li si bila napolju da gledaš? O čemu si razmišljala?“.

Ono što valja znati je da takva, labavo okupirana vremena imaju egzistencijalistički karakter postojanja u trenucima, i kada se okončaju dovode do nepodvučene linije koja izaziva razočarenje i analgetičko zaboravljanje.

„Proklete godine“ se naizgled dramski aljkavo završava poput najave druge sezone serije.

Zapravo, sve je rečeno. Vojnik je preživeo Staljingrad i vratio se traumatizovan beloruskim selima koje je palio, shvativši da se boj protiv Kominterne utopio u besmisao iz koga je i potekao; modna dizajnerka nazire da ima nečeg trulog u braku sa kapetanom nemačke podmornice, ali ga ne napušta već mora da sačeka da Atlantski okean obavi svoj procentualno očekivani posao; otac kapitalista i sin komunista rastaju se da se nikada ponovo ne sastanu, ubeđeni u ispravnost svojih iluzija. Moramo li da gledamo još ceo sat šta se sa svim tim fiktivnim/istinitim ljudima dešavalo sledećih dvadesetak meseci, sve do maja 1945. godine? „O čemu si razmišljala?“ je jedino bitno pitanje. Dok su izlazili iz mraka.