O državnoj mašini na pogon slepe poslušnosti i svim njenim inženjerima

Teodor Ruzvelt (1913. godine, nedugo nakon što je bio predsednik SAD a za vreme članstva u radikalno-liberalnoj Naprednoj partiji, poznatijoj kao Partija losovog mužjaka)

Možda se Ken Berns ne bi složio, ali pošto neće čitati ovaj tekst nije problem da primetim da bi se njegove dokumentarne televizijske serije mogle priključiti delima iz korpusa društvene istorije (social history).

Polazeći od pitanja „šta?“ i „kada?“, kod Bernsa se po pravilu prelazi na konkretizaciju putem posledica događaja na život grupe ljudi povezane određenom karakteristikom, pa zatim – i, rekao bih, za autora najvažnije – na pojedinca kao konačnu žrtvu/uposlenika/korisnika istorijskog mlina.

Subjektivnost individualizacije lebdi kao opasnost, te na scenu stupaju opsežnost i ređanje naslaga (tj. ljudskih sudbina i uvida) koje ne zabijaju istovetni ekser iznova i iznova, već predstavljaju jedinstvene uglove fenomena.

Taj umereni pluralizam, naravno, nije haotičan, budući da Berns za sagovornike pronalazi inteligentne osobe sa proživljenim iskustvom.

Tim procesom se, na koncu, stiže do televizijsko-istorijske magije.

Serija „Sjedinjene Države i holokaust“ („The U.S. and the Holocaust“, 2022, PBS, evropski distributer je BBC; r. Ken Berns, Lin Novik, Sara Botstin; sc. Džefri C. Vord) opravdava svoje postojanje već u prvoj od tri epizode – ukupno trajanje je šest i po sati – u kojoj autori analiziraju genezu ksenofobnog ambijenta u SAD.

Za razliku od serija „The War“ (o Drugom sv. ratu) i „The Vietnam War“ gde smo bili prepušteni uvidima svedoka i učesnika, u percepiranju problema ovaj put imamo pomoć i nekolicine istoričara/ki – konstruktivna odluka, budući da je napadnuta neman sa stotinu glava.

Nakon prvobitne, protestantske kolonizacije, kroz okeanske luke su uz minimalnu ili nikakvu proveru počeli bivati propuštani i Drugi – Katolici (tj. Italijani i Irci), Sloveni, Azijci i Jevreji.

Uskoro ih je bilo sasvim dovoljno da bi se prekrile prerije i rešilo „Indijansko pitanje“, a svojom brojnošću su postali narastajući problem za društveno ustrojstvo – preterani višak radne snage u liberalnom kapitalizmu stvara plodno tlo za popularnost socijalizma, anarhizma, na kraju i komunizma.

No, bilo je tu i nečeg organskijeg, podlijeg.

Prvi na čiji su dolazak politički moćnici, podilazeći glasačkom telu, pokušali staviti tačku bili su Kinezi, 1882. godine.

Sa mrštenjem i gunđanjem gleda se na 25 miliona „pogrešnih“ Evropljana koji su pristigli od 1870. godine do početka Prvog sv. rata.

Javno se izražavaju pomodni eugenički stavovi, što dovodi do sterilizacija kvaritelja proseka.

Konačno, početkom dvadesetih se uvode diskriminatorske kvote koje određuju koliko osoba iz koje države sme ući u SAD, a počinje se i sa masovnim deportacijama, pa početkom tridesetih – administracija republikanskog predsednika Huvera je za vreme ekonomske krize sprovodila svoje uzaludne akcije pod sloganima poput „Američka radna mesta za prave Amerikance“ – 1,8 miliona (po seriji, a ima i drugačijih procena) Amerikanaca meksičkog porekla biva proterano preko granice.

Za to vreme, u Vajmarskoj republici…

Demobilisani kaplar i jedno od stotina novih lica na evropskoj političkoj sceni, udobno utamničen nakon pokušaja puča, u dokolici čita nemački prevod zbirke kolumni Henrija Forda – koji je pre toga kupio dnevne novine da bi se samoobjavljivao – pod naslovom „Međunarodni Jevrejin“, jednu od otrovnijih manifestacija američkog straha od Drugog.

Povezuje linearno razumevanje tog, pretpostavljam, diletantskog spisa sa svojim izopačenim tumačenjima Ničea, Vagnera i Darvina, i dolazi do koncepta „životnog prostora“ („lebensraum“).

Naime, ako se evolucijom uznapredovali deo čovečanstva putem naseljavanja Amerike smeo proširiti na zapad, zašto se to isto ne bi dogodilo i na plodnoj istočnoevropskoj zemlji?

„Volga će biti naš Misisipi“, kaže, dok japanske vladajuće strukture ne zaboravljaju da su ih SAD, uvevši emigrantske kvote, ponizile svrstavanjem u red pripadnika bezvrednih nacija.

Širi se „oni su…“ virus, uz pad berze koji utire put ka periodu cvetanja svemoćnih spasilaca na čelu država, što ne zaobilazi ni SAD.

Na inauguraciji, u martu 1933, F.D. Ruzvelt izjavljuje da će, ako sve drugo omane, od Kongresa tražiti da mu dodeli izvršnu vlast širokog spektra.

Elenor Ruzvelt se kasnije priseća – njene izjave i zapise, inače, u seriji čita Meril Strip (ima još uvaženih učesnika, a Verner Hercog, npr, je zadužen za Geringa) – da joj je entuzijastična reakcija gomile na najavu te mogućnosti delovala „pomalo zastrašujuće“.

Stvaraju se rupe u svetskom lancu ishrane, da bi sve počelo da zavisi od karaktera Vođa i ljudi koji ih okružuju i finansiraju.

Neprimetno, jedna od velikih državnih mašina počinje da radi na pogon slepe poslušnosti, V. B. Jejtsovo „središte popušta“, neko će genocidno nastradati i svi će biti zapanjeni kako je to bilo moguće.

Primećujete da se sam holokaust, ili šoa, do sada ne pominje u tekstu (u seriji to, naravno, nije slučaj, dok autori iz novih uglova osvetljavaju ličnosti poput Raula Valenberga ili Anelis Frank o kojima mislimo da dovoljno znamo), jer je osnovni utisak da je problem toliko dubinske prirode da seže u antropološku nauku, a bolesti koje zatim nastaju mogu se uspešno lečiti jedino holističkim metodama.

Međutim, po običaju se bavimo posledicama i sada smo, 2024. godine – a pošto seriju gledam iz Srbije, naravno da se ne mogu odupreti određenim lokalnim paralelama – tu gde smo.

Što se Amerike, pak, tiče, indikativan je segment koji obrađuje političku delatnost Čarlsa Lindberga.

Nakon što su Republikanci za Ruzveltovog protivkandidata na predsedničkim izborima 1940. godine izabrali intervencionistu Vendela Vilkija (bivši Demokrata, što potpiruje paranoju malog čoveka o Dubokoj državi), grupa velikih kapitalista – predsednik upravnog odbora robnih kuća Sears Roebuck, predsednik Olimpijskog komiteta, uporni Henri Ford… – osniva pokret „Amerika na prvom mestu“ („America First“), što će, je li, biti i zvanični slogan prve predsedničke kampanje Donalda Trampa.

U cajtnotu su, i nemaju vremena da se razmahnu – eh, da im je bilo društvenih mreža – ali Lindberg, zadužen za PR, svakako stiže da izjavi: „Jedini razlog zbog koga smo u opasnosti da postanemo uključeni u ovaj rat je taj što u Americi postoje moćni elementi koji žele da postanemo uključeni. Oni predstavljaju izraženu manjinu američkog naroda, ali kontrolišu mašineriju uticaja i propagande, koristeći svaku priliku da nas približe ka ivici. Vreme je da se suštinska narav ove nacije uzdigne i uništi te elemente ličnog profita i stranog uticaja“.

Elem, kada se zapitate da li ste vi jedini kojem ponekad izjave današnjih vršilaca vlasti zvuče neobično, setite se da su misli Teodora Ruzvelta sa početka teksta u vreme kada su izrečene većini ljudi delovale sasvim uravnoteženo.

I onda se neki još čude kako su se ti nacisti stvorili…

Serija „Sjedinjene Države i holokaust“ daje nam sve zamislive odgovore, i ima otvoren kraj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.