O gorčini i beščašću

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Možemo gledati na stvari racionalno, poput jednog mog poznanika, koji poslovno sarađuje sa strancima a usput je i deo couch surfing supkulture, koji tvrdi da mu pozitivne stvari vezane za njegovu naciju olakšavaju komunikaciju. Međutim, ako će neko o meni da donosi sud na osnovu stvari koje su ljudi čije se prezime završava na „ić“ radili pre nekoliko decenija, onda mi taj teško može biti prijatelj. Na neki način, možemo biti zahvalni Slobodanu Miloševiću i Ratku Mladiću što su nam podarili opremu kojom lako i odmah možemo da prepoznamo budalu. No, to je samo jedan koristan ili zanimljiv rukavac fenomena. Srbin koji nikad nije držao teniski reket tokom tri sata gledanja Đokovićevog meča ima utisak da ispravlja sve nedostatke svog života. Povezano sa tim, izabrani predstavnik njegove grupe bolji je od izabranika neke druge, stoga, logično, cela grupa je bolja.

„Rolerbol“ Normana DŽuisona dešava se u košmarnoj verziji utopije iz drugog stiha pesme „Imagine“ DŽona Lenona – svet bez država, religije, ničega za šta bi valjalo ubijati ili umirati, i svi ljudi žive u miru. Ipak, masi je u svom tom blagostanju potreban odvod za oslobađanje agresije. Stoga, postoji rolerbol, mešavina američkog fudbala i hokeja na rolšuama, sa pravilima koja se stalno prilagođavaju kako bi obezbedila viši stepen nasilja i najvećom zvezdom, DŽonatanom, koji postaje popularniji nego što bi trebalo, što utakmice pretvara u slavljenje kulta ličnosti. Đoković, Mesi, Ronaldo i Lebron bezopasni su dok god služe sistemu, kroz sport i svoje privatne živote, sa suprugama koje slave skromnu ženu – majku ili serijskim spajanjem sa manekenkama u cilju punjenja stranica jeftinih novina i sajtova za kliktanje i preletanje preko naslova i fotografija. Onog trenutka kada bi neko od njih iskoračio iz očekivanog modela nastao bi problem i našao bi se već neko, za početak, PR eksperti koji ih okružuju, ko bi ih vratio nazad u točak za hrčkove. DŽonatan počinje da sumnja, odlazi u institut u kome se čuva kompjuter sa celokupnom istorijom sveta i pronalazi ga u jadnom, konfuznom stanju. Zapravo, cenzura u tom svetu izobilja ne postoji ali ljude je prestalo da zanima bilo šta, ne mnogo drugačije od našeg sveta bežičnog interneta u kojem vam je potrebno par sekundi da saznate šta god poželite (uključujući i „vikiliks“ zanimaciju za dokone), što ne vodi genijalnoj masi već milionima ljudi koji barataju poluinformacijama, još uvek, pre nego što počne da ih mrzi da saznaju i toliko. DŽonatana dobronamerno ubeđuju, ucenjuju ga da se povuče, konačno, zbog promene i konačnog izuzeća svih pravila „igre“ smrt dolazi kao realan ishod no, on bira da učestvuje do kraja, namerno, ispred lože sa vođama korporacije ubija čoveka u dresu boje različite od njegovog i rola pobednički krug dok masa mahnito slavi svog idola. Pobednik? Za nas, koji gledamo priču, da, jer kroz svoje postupke demaskira pravu prirodu zabave za narod, samu suštinu navijanja. Masa iz sveta „Rolerbola“, obrnuto, doživljava krah svake ljudskosti.

„The Loneliness of the Long Distance Runner“ iz 1962. godine, za razliku od „Rolerbola“, pokazuje pojedinca koji odbija da igra igru sistema. Kolin Smit je izdanak britanske radničke klase, no, u trenutku u kojem ga upoznajemo, bliži lumpen-proletarijatu nego nekoj upotrebljivoj pobuni. Nakon krađe dospeva u ogledni popravni dom u kojem se mladi besprizornici usmeravaju u pravcu bavljenja sportom kako bi se vratili u redove poslušnog društva. Upravnik doma, prepoznavši njegov talenat za trčanje, priča mu – ostvarive, jer momak jeste brz – bajke o mogućem predstavljanju svoje države na Olimpijskim igrama koje su nešto najbolje što je civilizovano društvo stvorilo. Na koje Olimpijske igre misli? Grčke, o kojima znamo ono što su Grci hteli da znamo, De Kubertenove skromne zabave za aristokratiju ili nacističke koje, zapravo, i dalje upražnjavamo, uključujući i patetični teatar sa bakljom? Kolin, u završnoj trci (protivnici popravnog doma su privilegovani momci iz komšijske privatne škole, buduće vođe) odbija da završi nametnutu igru, ne želeći da pristane na fantaziju u kojoj pojedinac iz potlačene grupe može da uspe u sistemu uspostavljenom od strane nekoga drugog. I da, Kolin bi možda preskočio nekoliko stepenika i nosio dres Velike Britanije na Olimpijskim igrama umesto što se vratio u domsku radionicu gde štićenici rasturaju otpad za đubrišta gvožđa. Ipak, za razliku od DŽonatana, Kolin jeste pobednik, pobednik koji će proživeti svoj život u bedi i anonimnosti. U poslednjoj sceni, gomila đubreta kojim se momci bave sastoji se od gas maski iz nekog od prethodnih globalnih ratova. Biti u rovu i umirati gušeći se isto je kao i slušati himnu svoje zemlje na pobedničkom postolju. Nije ni slatko ni časno.

„Znaš li kako nam igra služi? Ona ima definisanu društvenu svrhu. Nacije su bankrotirale, nestale su, nema više plemenskih sukoba. Čak su i ratovi korporacija stvar prošlosti… Sada, dakle, imamo velike kompanije i njihove direktore. Prevoz, hrana, komunikacije, nekretnine, luksuz, energija. Nas nekolicina koji donosimo odluke na globalnom nivou za opšte dobro. Sportska ekipa je jedinica. Ona u sebi ima određene odnose, DŽonatane. Sad, znaš da svi dobijaju ugođaj. Nema siromaštva, nema bolesti, bez potreba i sa puno luksuza koje ti uživaš kao da si član upravljačke klase. Korporacijsko društvo stara se o svemu i jedino što traži od bilo koga je da se ne meša u njegove izvršne odluke.“

G. Bartolomju, „Rolerbal“