O jednom izopačenom životu

Priča je to o ratu protiv surove nepravde. U ovoj neverovatnoj priči otkriću svaku pojedinost svog života, svaki značajan događaj koji ću izdvojiti iz svog superiornog sećanja, kao i kako su ta iskustva oblikovala moj pogled na svet. Ova tragedija nije morala da se dogodi. Nisam želeo da se sve ovako završi ali čovečanstvo me je nateralo i ova priča će objasniti zašto. Moj život nije počeo kao mračan i izopačen. Na početku sam bio srećno i bezbrižno dete, živeći bez straha u svetu za koji sam verovao da je dobar i čestit.“

Eliot Rodžer, „Moj izopačeni život“, 2014.

Ovaj put neću se služiti primerima iz istorije filma kako bih objasnio određeni društveni fenomen. Ili, možda ipak hoću? Eliot Rodžer, američki masovni ubica koji je u Santa Barbari 23. maja 2014. godine ubio šest i ranio četrnaest osoba pre nego što će izvršiti samoubistvo bio je umetnik. Nakon što je shvatio šta će na koncu učiniti, snimio je sate ispovesti koji imaju estetiku barem u meri u kojoj je imaju filmski radovi Endija Vorhola. U njima, Eliot nastupa, obrazlaže problem i njegovo rešenje, ne mnogo drugačije nego što bi to radio da stvara dramsku strukturu. On glumi, gleda u kameru, skreće pogled kod za to prikladnih iskaza. Ponekad, glas i lice nisu mu dovoljni te postavi kameru tako da stvara mizanscen koji koristi po širini i dubini. Uz to, on je vredan i posvećen, toliko da je napisao autobiografiju na sto četrdeset strana koju je poslao na dvadesetak adresa poznanika i članova porodice (i psihijatru kojeg je uspeo da prevari, među njima) pre nego što će započeti svoju osvetu protiv surovog sveta. I, najstrašnije od svega, momak je bio talentovan. Rečenice su jasne, fond reči je, za jednog dvadesetogodišnjaka, sasvim širok, uz očigledni mukotrpni rad, prepravljanje i usavršavanje pasusa. Najvažnije, i pored mentalne bolesti koja rezultira opsesivnim i napornim vraćanjem na jednu temu koja ga muči, spis nije dosadan i kada počnete da čitate teško je prekinuti, ponajviše jer vam pruža, na konkretnom primeru, pogled u mozak sociopate.

Eliot Rodžer rođen je u privilegovanom okruženju, od majke Malezijke, medicinske sestre koja je jedno vreme radila kao bolničarka na filmskim lokacijama (i bila devojka DŽordža Lukasa) i oca, Engleza, filmskog reditelja i, češće, pomoćnika režije („Igre gladi“, recimo). On odrasta u konfliktu moći (umetnička porodica koja putuje po svetu dok u Americi ne oskudeva ni u čemu i ide u fine privatne škole) i kompleksa (nizak je rastom i opsednut svojim meleškim crtama lica, toliko da je u prvim razredima osnovne škole tražio od majke da ga farba u plavo). Od najranije mladosti ima potrebu da svet prilagodi sebi („Nisam razumeo fudbal i bio na nivou ostalih dečaka pa sam stajao pored golmana i pretvarao se da sam drugi golman“.) Kada dođe do puberteta, shvata da je svet podeljen u grupe i da postoji nešto što bi se nazvalo „kul ekipom“ čega nije deo. Postaje opsednut društvenim statusom i moći koju isti donosi. Sve što radi u sebi ima moć kao jedini cilj. Neumorno igra World of Warcraft, bez ikakvog uživanja u igri već samo da bi podigao tzv. „level“, da bi ga drugi online igrači iz straha poštovali. U stvarnom svetu, tinejdžer Eliot želi samo jednu stvar, devojku, i to ne bilo kakvu nego plavušu sa kojom bi ga svi primetili kada uđe u prostoriju. Gleda glupe alfa mužjake oko sebe kako bez muke muvaju devojke i, na početku, mrzi njih, svoje konkurente ali to će se vremenom, što duže ostaje sam, promeniti i mizoginija sve više uzima maha. Eliot, naime, ne ume da komunicira. On smatra da će, samo ako bude lepo izgledao, devojka prići njemu i baciti mu se pred noge. Kupuje skupu odeću, vozi BMW, međutim, ne vredi. Dejl Launer, očev prijatelj i scenarista filmova „Prljavi pokvareni prevaranti“ i „Moj rođak Vini“ (i jedna od osoba kojoj je Eliot poslao svoj manifest) tvrdi da je odmah video da sa dečakom nešto nije u redu, da nikada nije primetio da se smeje. Pogrešno, smatra da Eliot nije u stanju da povisi glas ili stisne pesnicu. Želi da mu pomogne da prevaziđe stidljivost, postaju neka vrsta prijatelja, daje mu zadatke tipa „sledeći put kada vidiš devojku koja ti se svidi uputi joj kompliment, možda prođe i ne kaže ništa a možda zastane i započne razgovor“. Eliot, ubeđen u ispravnost svog metoda, to naravno ne radi.

Sad, svi mi tokom dnevnih aktivnosti koje podrazumevaju komunikaciju sa drugim ljudima igramo bridž sa našim idom, egom i superegom. Kod većine ljudi, prostor između uverenja o posebnosti i osećaja minornosti nije toliko veliki i ispunjen je odnosom prema stvarnosti. Kod Eliota, najvažnijeg i najbeznačajnijeg čoveka na svetu, taj prostor bio je veliki kao okean u čijoj se sredini nalazila tačkica ubeđenosti u ekskluzivno pravo na istinu. Oko tog ostrva jednostavne, nekim čudom samo njemu znane istine, bila je pustoš koja se završavala obalama krajnosti. Eliot je bio grozno sam. U početku je, na univerzitetima koje je pohađao, živeo sa cimerima, no, model odnosa bio je uvek isti. Eliot bi, samo svojom pojavom, pokušao da osvoji poštovanje drugih. Nakon što bi primetio da to ne ide baš tako lako, postajao bi neprijatan, nakon čega bi, kada bi ga pročitali, bio meta tihog izrugivanja. Zaključuje da nije on taj koji bi morao da se promeni i počinje da živi sam. Bespovratno postaje žrtva slike o sebi koju sam stvara. NJegov Fejsbuk profil prepun je fotografija na kojima bi trebalo da deluje zavodnički opušteno. Sa čašom vina u ruci, ili na obali mora u sumrak, glave nakrivljene uvek u istom položaju, ponekad za volanom svog skupog automobila. Vremenom, profilom počinju da dominiraju fotografije bez ljudi, tužni samotni pejzaži, zapravo Eliotov svet iz snova, svet u kojem nema nikoga ko bi mogao da ga ospori. Jer, konkurencija je nešto što Eliot ne podnosi. Maćeha, jedina osoba u porodici koja ugrožava njegovo samim rođenjem stečeno pravo da dobije sve što poželi, osoba koja u njegov život uvodi neophodnost razumne komunikacije kao i kaznu za ružno ponašanje postaje meta bolesne mržnje. I, prikriva se, pretvara se da je pristojan, već odlučivši da će ona biti prva žrtva njegovog besa, njegovog „Dana odmazde“ (samo srećom, zato što nije bila kod kuće, izbegava smrt). Cenu plaćaju drugi, nasumične žrtve, nimalo nevine jer su deo surovog sveta koji odbija da ga slavi. Eto, to bi bila priča o izopačenom životu… Eliota Rodžera.