O ljudima, zverima i žirijima

Festivalska uspešnost rumunskog filma u poslednjih desetak godina može se objasniti formalnim eksperimentisanjem prošaranim, za zapadnu Evropu, egzotikom okruženja i naturalističkim pristupom dijalozima. U tom pravcu, film „Domestic“ (koji nema potpisanog scenaristu, te bi se, dakle, dalo zaključiti da su glumci improvizovali unutar rediteljevog dramaturškog okvira scena) je sa jedne strane potpuno realistična slika nekoliko situacija iz života dve predgradske porodice i njihovih komšija, dok sa druge filmom vlada postmodernistički pristup, svest da je sve neka vrsta igre. Na primer, u jednoj od prvih scena (svaka scena je zapravo jedan neprekinut, višeminutni kadar), pratimo banalne događaje u porodičnoj kuhinji. No, u jednom trenutku dete ispriča besmislen vic, otac se naljuti zato što ne uviđa gde je šala, na šta majka nekako usputno prokomentariše, „to je apsurdni humor, ne razumeš ti to“. Dakle, u tom trenutku smo u potpunosti pomereni iz iluzije da posmatramo realne ljude, jer, takav lagani intelektualni komentar teško da bi došao od te majke i iz takve kuhinje. Opet, ne stiče se utisak da pred sobom imamo glumačko-rediteljsko iživljavanje već, nekako, bivamo još više zainteresovani za lažne ljude u čije ćemo živote već sledećim dijalozima biti vraćeni. Osa filma je nagla smrt deteta u jednoj porodici, pa, iako nam je taj događaj saopšten na početku, u prvoj polovini filma pratimo nekoliko situacija pre njega, dok u drugoj, nakon što smo likove upoznali u svakodnevnim okolnostima, imamo priliku da ih posmatramo u tački u kojoj je njihovo postojanje na najnižem nivou. Drugi motiv su životinje (kućni ljubimci, životinje pronađene na ulici, životinje donete da bi bile zaklane i pojedene…) te tako kroz ponašanje nakon smrti deteta i način na koji se ljudi odnose prema evolutivno nižim bićima, imamo priliku da pokušamo da shvatimo kakvi su zaista.

* * *

Centralni događaj u radnji belgijsko-holandskog filma „Raspad slomljenog kruga“ takođe je smrt deteta, ovaj put spora i bolna, što, na tragu filma „Domestic“, navodi na užasno filozofsko pitanje, nalik onom postavljenom junakinji filma „Sofijin izbor“, koji je način odlaska deteta za roditelje destruktivniji (no, kako je ovo jedan od najužasnijih momenata koji su mi se ikada pojavili u glavi možda bi najzdravije bilo ostaviti ga po strani)? Film je postavljen u okruženje belgijskih blugras muzičara, dakle, ljudi koji beže iz sopstvene realnosti u mitski svet bendžoa, kaubojskih šešira i života u prirodi. Dok je radnja filma bazirana na celokupnom poznanstvu Didijea i Elize, od upoznavanja, braka, roditeljstva, smrti deteta i rastanka, tema je sukob duha i razuma. Didije koji, pomalo stereotipno, kao muškarac, predstavlja razum, agresivno reaguje na Elizinu veru da se u ptici koja sleće na njihov trem krije duh mrtve ćerke, optužujući je da upravo takav način razmišljanja sabotira ispitivanja na planu transplantacije matičnih ćelija što i dovodi do nepotrebnih smrti bolesne dece. Jasno je, kao i na globalnom planu, takav suštinski sukob ne može dovesti do pomirenja već samo do još patnje i tragičnog kraja. Film na viši nivo izdiže način pripovedanja pa je, umesto linearno, odnos glavnih junaka prikazan kroz savršeno kontrolisane vremenske skokove tako da gledalac ni u jednom trenutku ne biva izgubljen u kontinuitetu radnje. Uz to, postupak nije tu samo zbog dinamike, već bi se moglo reći da i sam čini radnju, pa tako, nakon scene sa detetom u bolnici vidimo scene prve noći Didijea i Elize, nakon scene raskida vidimo trenutak kada su se upoznali, što će reći, konstantno skačemo između trenutaka sreće i razdoblja tuge. Dakle, kroz bežanje od realističnog, linearnog pripovedanja, dolazimo do suštine „ljudskog stanja“.

* * *

Kemal, junak filma „Vi osvetljavate noć“, depresivni je berberin u anadolskom gradiću. Kemal, se, nakon što pokuša da izvrši samoubistvo, zaljubljuje, ženi, no, nervno rastrojen, pretuče svoju ženu koja ga potom ostavi. Uporedo, Kemal je i niželigaški fudbalski sudija koji biva upetljan u nameštanje utakmica. Nakon upoznavanja sa umetnički nastrojenom devojkom koja je spremna da pokuša da ga razume, Kemal biva sve više upetljan u kriminal što sve vodi krahu njegove ličnosti i tragičnom kraju. Film bi, na osnovu sižea mogao biti režiran sasvim klasično, kamerom iz ruke, prateći priču od ekspozicije do raspleta. No, film je, praktično sasvim ekperimentalno, predstavljen kroz Kemalovu šizofrenu viziju realnosti, u crno beloj tehnici, uz stalno skretanje u apsurdne nadrealističke vizije što ga čini skoro negledljivim za ljudsku publiku no krajnje žiričnim, idealnim i bezbednim dobitnikom festivalskih nagrada. Tako ispada, umetnička vrednost nalazi se u sukobu sa gledljivošću, što je iluzija i svojevrsno šizofreno posmatranje stvarnosti.