O moći bezvlašća

Da li smatrate da je šou biznis bolesnija profesija od drugih? Bavili ste se raznim stvarima…

Ne, uopšte. Jer, video sam hladno korporacijsko planiranje. Kao parni valjak kroz ljude i živote, i vi ste to videli… To smatram bolešću.

Šta je sa politikom?

Nisam baš kvalifikovan da govorim o politici. U politici jedino mogu da prepoznam potrebu za moći… a prezirem moć. Upotrebu i zloupotrebu moći. Mislim da je moć zajednička. Mislim da, istinski, moć pripada narodu.

Robert Mičam, The Dick Cavett Show, 1971

Ne čekate da se upali zeleno svetlo za pešake da biste prešli ulicu, ukoliko, naravno, nema automobila kojima biste smetali? Kada prelazite ulicu na pešačkom prelazu, ubrzate korak, ponekad i potrčite da biste se što pre uklonili i dozvolili automobilu da prođe, iako ste, po zakonu, vi kao pešak kralj zebre i moglo bi da vas savršeno ne zanima što se vozač nervira dok se vi egocentrično razvlačite? Kada vozite, što brže startujete sa kratkog semafora kako bi što više kola prošlo posle vas? Kada se parkirate, pokušavate da ispravite grešku vozača ispred vas koji je zauzeo dva parking mesta dodatno se primaknuvši onom iza, u perspektivi, kada se bezosećajnik skloni, na taj način obezbeđujući dva parking mesta? Vi volite red i pristojnost dok vas, paralelno, baš briga za zakone, dakle, vi ste anarhista. Anarhija nije haos već negiranje vlasti. Apsolutna moć kroz uništavanje moći. A moderno društvo uređeno je sistemom moći države i podatnosti pojedinca. Da li ćete svom detetu reći da je policajac čika koji je tu da ga čuva i brani, ili da je to naoružana osoba koja može da ga ubije te ga se zato valja kloniti? Nije li strah prvi osećaj koji se dogodi kada vidite policajca? Uz osećaj gađenja jer se nalazite u vlasti bića glupljih od vas? Slatko li je i časno za domovinu mreti i u svom gradu biti stalno uplašen? „Zakoni su za stoku“, kaže Džon Milijus, samodefinisani zen anarhista. Zvanična fudbalska utakmica ima sudiju kao vrhunski autoritet. Pa opet, igrali ste fudbal u svom kraju i udaljenim krajevima grada decenijama sa znanim i neznanim ljudima i nije vam bio potreban sudija. Za petnaest godina šutiranja i gurkanja nisam se mnogo puta, možda nijednom, osetio zakinut ili obespravljen, utakmica nikada nije bila prekinuta pre kraja, fizički sukob izazvan oštrim startom dogodio se možda par puta, pa, i to je za ljude… Zašto onda postoji sudija u zvaničnoj utakmici? Zbog novca, verovatno. Da li policija štiti vlast, tj. novac, ili građane jedne od drugih?

Francuski film „Anarhisti“, postavljen u i oko jedne anarhističke ćelije u Parizu 1899. godine, ispravno počinje pitanjem „Zašto?“, koje odmetnuta buržujka Mari-Luiz postavlja novoj članici, mladoj učiteljici Žudit (Adel Egzarkopulos, „Plavo je najtoplija boja“). Žuditin odgovor, nezadovoljstvo nepravdom koju je videla dok je, kao učiteljica skromnih primanja, morala da dodatno radi kao krojačica u nekakvoj maloj ali industrijskoj instituciji, ukazuje na lutanje kako likova tako i autora filma, po kojima anarhiste od socijalista razlikuje ponajviše spremnost na upotrebu sile, ekstremizam „propagande dela“. Glavni lik filma, dramaturški ispravno, kao uljez koji otkriva sebi i gledaocima jedan poseban svet, je policajac Žan (Taar Raim, „Prorok“), čiji je zadatak da postane deo grupe, o njenim članovima piše redovne izveštaje, konačno, da omogući sprečavanje nekakve ozbiljnije akcije koja je, ispravno se računa, neizbežna. Žan, odrastao u sirotištu, napušten od strane oca, izgnanog pa zatim aboliranog pripadnika Pariske komune, dobar je primer kako država koristi oštećenog pojedinca za svoje potrebe. Jer, Žanu je pobuna u genima, on lako može svoj izgled, govor, ponašanje da prilagodi društvenim otpadnicima dok mu je, u mladosti odbačenom od oca, zanesenog revolucionara, neophodno da bude delom veće zajednice, one koja obezbeđuje rad, platu, mirnu penziju. Nakon prve scene i dugačkog, iako konfuznog, Žuditinog odgovora na pitanje „zašto želi da bude anarhista?“ sledi Žanov odgovor na šefovo pitanje zašto želi da napreduje u policiji i ne zadovoljava se mestom običnog pozornika. „Plata je bolja“, kaže Žan. Postavka za ljubavnu priču između buntovnice i konformiste je odlična, tim pre što smo sve vreme zainteresovani odgovorom na pitanje „ko je zaista buntovnik?“. Jer, Žudit oseća privlačnost života u Americi, realne mogućnosti budući da joj je sestra već tamo, u uređenim, stabilnim materijalnim okolnostima, pronalaženjem muža, stvaranjem porodice. Žan, shvatili smo, duboko je neuravnotežen, tek svesnom odlukom (a svest je labava, ispod podsvesti u piramidi mentalne moći) okrenut čuvanju poretka a ne njegovom rušenju.

U svoj toj kvalitetnoj karakterizaciji autori filma zanemarili su dublju analizu suštine anarhizma. Opet, njihovi junaci su mladi, delaju na osnovu osećaja, govore u frazama ili, u boljoj varijanti, citatima. Ne bi bilo ispravno u usta im stavljati nešto više od razgovora o tome šta valja uraditi sledećeg dana. Tako, svaka dalja analiza odvija se van filma. Recimo, ko je odredio osobu koja obavlja regrutni razgovor, zapitaćete se? Priroda. Mari-Luiz, obrazovana i smirena, logičan je izbor. Vratimo se fudbalskom timu sastavljenom od prijatelja. U njemu nema šefa, već kolektivni razum određuje da najskloniji davanju golova igra u napadu a onaj koji najviše trči uz aut liniju. Ukoliko nema nekoga ko posebno voli da brani smenjivaćete se na golu svakih desetak minuta (dakle, niko nije primoran da radi nešto što ne voli a zajednica ipak opstaje). Šteta je, možda, što je gledalac ostavljen da sam sprovodi svoju analizu anarhizma. Valjalo je probati, produbiti problem, zahvatiti, recimo, paradoks anarhizma koji približava društvo zakonima prirode i logike u isto vreme udaljavajući čoveka od onog životinjskog u njemu (u anarhizmu nema alfa-mužjaka). Kako god, kao momci i devojke iz „Anarhista“, prepoznaćete taj poriv u sebi jako rano, negde na početku adolescencije, to nepoštovanje prema ljudima u uniformi i vođenje sopstvenim unutrašnjim moralnim kodeksom, taj nagon ka stvaranju sasvim ličnog zakonskog sistema kao produžetka osnovne ljudske pristojnosti. I, onda, neka vam je bog u kojeg ne verujete u pomoći.