O nevinosti i iskustvu

 Paj, uredno, započinje od svog imena, koje je mukom i trudom skratio od originalnog Pisin, što na francuskom jeziku znači „bazen“ (usput, tako se zove i jedan strašan film sa Alenom Delonom i Romi Šnajder) dok na engleskom asocira na fiziološku potrebu. Paj odrasta u porodici ateista okrenutih racionalnom posmatranju sveta koja upravlja privatnim zoološkim vrtom, što ga, posebno u Indiji, čini od samog početka individualcem i odmetnikom od većine. Naš junak se, naravno, vremenom odmeće i od oca u svojoj potrazi za duhovnošću koja ga vodi, paralelno, kroz hinduizam, islam i hrišćanstvo (u tački pričanja priče kaže da, između ostalog, predaje proučavanje Kabale na montrealskom univerzitetu) ujutru se moleći na kolenima okrenut ka Meki dok se uveče, pred večeru, zahvaljuje gospodu na punoj trpezi. Prva trećina filma (ili, da kažemo, prvi čin) na do sada puno puta viđen način obrađuje temu dečakovog puta do samog praga zrelosti, kroz borbu sa porodicom, sukobljene principe u raciju rigidnog oca i agnostičke, liberalne majke, prvo zaljubljivanje… No, sve se menja kada Pajevi roditelji reše da presele porodicu u Kanadu ukrcavši svoju menažeriju na prekookeanski brod. Brod potone i Paj se zatekne na čamcu za spasavanje u društvu zebre, hijene, orangutana i, najvažnije, bengalskog tigra. Kako film u tom trenutku sve više ulazi u domen, da se poslužimo Aristotelom, pre, eventualno, mogućeg nego verovatnog, tako gledalac (pohvala autorima filma, mnogo pre nego što će mu to podvući žutim lik pisca) shvata da se nalazi u vlasti „nepouzdanog pripovedača“ te da njegove misli moraju krenuti u pravcu ili postmodernizma ili metaforičkog čitanja priče. Tako, kroz centralni, predivno prikazani, segment filma, gledalac (barem ovaj gledalac) prolazi pokušavajući da se priseti pesme Vilijema Blejka „Tigar“ (na kraju krajeva, naziv jednog njegovog dela jeste „All Religions Are One“), zatim analizirajući pomisao da je naš predsednik zapravo govorio u metaforama kada je nedavno podelio sa življem anegdotu o svojoj ženi koja preferira nameštaj „Simpo“, na koncu zaključivši da mozak vrlog vođe ipak operiše u mono tehnici, ne mnogo drugačije od onog Pitera Selersa iz filma „Being There“ (zato nam, je, na kraju krajeva, i predsednik). Elem… Ang Li i njegov scenarista Dejvid Megi („Finding Neverland“ i odlični a prilično neprimećeni „Miss Pettigrew Lives for a Day“) pokazuju veliki osećaj u svom prikazu mladićevog odnosa sa tigrom. Naime, u nekim drugim rukama tigar je mogao postati humanizovan što bi vodilo ka površnom prijateljstvu čoveka i zveri. U „Pijevom životu“ tigar ne prestaje da predstavlja opasnost, vremenom umanjenu sa jedne strane minimalnom dresurom sa druge glađu i žeđu iscrpljene životinje. Na koncu, naši junaci ne postaju prijatelji, već ravnopravni saučesnici u patnji što nas dovodi do trećeg čina i konačnog koncepcijskog zaokreta.

Da li nam Paj pripoveda ono što se dogodilo ili ono što bismo voleli da čujemo? Jer, verovatniji je scenario u kojem je on na čamcu za spasavanje završio u društvu svoje majke, povređenog mornara i brodskog kuvara (dražesno odvratni Žerar Depardje). Zapravo, roman po kojem je napisan scenario u svom trećem delu detaljno opisuje događaje kakvi su se verovatnije dogodili a koji su toliko užasni da ih naš pripovedač ne želi podeliti sa drugima. Ili, možda, u okviru odbrane od surove realnosti, on zapada u neku vrstu pomračenja svesti i ljudskim bićima dodeljuje životinjske uloge, sebi ostavivši tigra kao bezdušnog borca imunog na svaku bol osim one bazično fizičke? Jasno je da u napadu konceptualnosti kao žrtva pada srceparajući potencijal priče, i spasonosno je što je tako. Čak i fantastična podvodna scena u kojoj Paj prolazi kroz izmaštane putnike Nojeve barke koji se prelamaju kroz zrake mesečine više od svega u gledaocu budi žal što pri ruci nema neku psihoaktivnu supstancu koja bi upotpunila ugođaj. Iako bi se na osnovu reklamnih foršpana moglo zaključiti drugačije, „Pijev život“ daleko je od filma za decu (mada ih, namig, ukoliko nisu previše mala, možete iskoristiti kao izgovor za odlazak u bioskop). Naravno, ima tu šarenila, i digitalnih životinja koje trče po čamcu, međutim, one nisu prijatne za gledanje. Orangutan je tek manje opasan od tigra, zebra je umiruća hrpa mesa a hijena… pa, iz nekog razloga uvek sam voleo hijene, i to ne diznijevske, već prave, koje se zlokobno kikoću dok kidaju meso sa lešina, međutim, ova ovde je svedena na odvratne, preteće škljocajuće čeljusti i kada joj tigar dođe glave osećamo olakšanje ne zato što će naš junak nadalje biti u za par procenata manjoj opasnosti već zato što je takav nastup nagona za uništavanje jednostavno krajnje neprijatno gledati. Tim putem stigli smo do konačnog mađioničarskog trika koji izvode autori filma kroz svog glavnog junaka. Životinje, prikazane u svoj svojoj surovosti i odsustvu emocija i dalje predstavljaju neophodan beg od realnosti ljudi sateranih u situaciju borbe do istrebljenja. Jer, one su neizbežno takve kakve su i zato ih i volimo (kao neko ko je petnaest godina živeo – obratite pažnju na izraz – sa psom a sada se družim sa jednom „finom“ macom mogu da potvrdim da prema oba bića osećam isti stepen verovatno lažne ali neodoljive bliskosti). Ljudi, sa druge strane, imaju izbor i mogućnost da budu nešto više a ipak biraju da pričaju anegdote o nameštaju.