Očekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar

Dalje, imamo primenu tri čina, sa prvim koji postavlja radnju, drugim u kome se sve raspada i trećim u kojem naši junaci sklapaju prvobitni plan sa snalaženjem u datim okolnostima privodeći priču kraju. A opet, kroz tu filmsku šahovsku tablu konstantno provejava slobodan duh, ostatak, nazovimo je tako, hipi prošlosti koja karakteriše autore Novog Holivuda. Od sa beskrajnom ljubavlju i posvećenošću izmaštanih na desetine rasa vanzemaljskih bića, preko prizora kao što su kadar u kojem Luk Skajvoker posmatra zalazak dvaju Sunaca sa svoje planete do gotovo braćamarksovskih dijaloških razmena. Kratak isečak iz jedne scene sa Zvezde smrti:

Han Solo (preko interkoma, u uniformi stormtrupera): Imali smo mali problem ali je sada sve u redu… Svi smo u redu. Hvala. Kako ste vi?

Kontrolna soba: Poslaćemo jedan odred.

Han Solo: Odrečno, odrečno. Reaktor curi. Veliko curenje. Vrlo opasno.

Kontrolna soba: Ko je to? Koji je vaš operativni broj?

Han Solo (upuca interkom): Ionako je bio dosadan razgovor…

Čista klasika.

Svet

Šezdesete su donele slobodu u svakom mogućem smislu, pa je, na sličan način na koji je to uradio Ričard Lester u „Tri musketara“ sa mačevalačkim filmom, Džordž Lukas stvorio prašnjav, često polu-raspadnut, realističan svet u kome ljudi imaju prostora da se ponašaju sasvim ljudski (a ni roboti nisu ostali izuzeti iz te revolucije). Naravno, nije sve prašnjavo. Svemirski brodovi Imperije su intenzivni i zlokobni, pravih linija, dok Republika koristi praktične, upotrebne forme, bez ikakvog obraćanja pažnje na estetiku. Paralele sa Drugim svetskim ratom su očigledne. Nacistima se može spočitati svašta osim osećaja za odevanje ili arhitekturu. Po jednoj ne znam koliko proverenoj ali zabavnoj anegdoti Šarl de Gol je izjavio za naciste „da nisu imali moralni kompas, ali su zato imali opasnog krojača“. Svet „Ratova zvezda“ zapravo je u neobičnoj ravni sa našim svetom. Kada izađemo iz besprekornog hola neke velike banke i zađemo za ugao, sva je prilika da ćemo naići na kontejner iz koga viri fotelja art nouveau dizajna. Jedna od važnijih scena na Zvezdi smrti dešava se u prostoriji za uništavanje đubreta, što fantaziju čini sasvim bliskom i razumljivom.

Likovi

Mnogobrojni su eseji i analize napisane na temu likova R2-D2-a i C-3PO-a. Da li podsećaju na Rozenkranca i Gildensterna? Možda kada R2-D2 ne bi bio toliko aktivan, konstantno težeći ka konkretnom cilju. C-3PO, pak, prateći robotske zakone Isaka Asimova, jeste neka vrsta žrtve životnih okolnosti, uglavnom onemogućen u delanju i ograničen na komentar, što je sudbina koja u sebi nosi tragički potencijal, Kao Ujka Vanja koji je „mogao biti Šopenhauer, Dostojevski“, i C-3PO je stvoren da se bavi etikecijom i pregovorima a sveden je na učestvovanje u rešavanju često banalnih, konkretnih problema. Sam Lukas je tvrdio da je inspiracija za njih dvojicu (a donekle i ceo film) došla od Kurosavinih likova iz „Skrivene tvrđave“. Primetne su paralele između malih sudbina koje utiču na velike događaje, motiv putovanja i avantura u koje naši junaci nevoljno upadaju, razdvajajući se i uvek se ponovo susrećući, sve do montažnih maski koje su direktno preuzete iz Kurosavinog filma i uspostavljaju sličan ritam i percepciju radnje od strane gledalaca.

Sa ljudskim trojcem je, naizgled, situacija definisanija. Princeza Leja, kao, ako je to moguće, feministička „dama u nevolji“ (mada se čini da kad god nije u nevolji njen lik pomalo tapka u mestu, što feministički aspekt stavlja u ozbiljnu sumnju), Han Solo kao naslednik Flaša Gordona i drugih punokrvnih muškaraca kakvi su nastanjivali filmske serijale iz tridesetih, konačno, sasvim aseksualni Luk Skajvoker u kome se prepliću hrišćanski motiv mesije i budistička filozofija sa sveprožimajućom silom koju možemo dotaknuti ukoliko smo duhovno snažni i u miru sa vasionom. Uključivanje religije ide dotle da majka Anakina Skajvokera u „Fantomskoj pretnji“ ispriča kako je njen sin nastao kao rezultat bezgrešnog začeća, dok je trka u kojoj Anakin učestvuje sasvim slična onoj iz filma „Ben Hur“ (kada komentator na početku najavljuje učesnike, prvi vozač se zove Ben dok se drugom prezime završava slogom „ur“). Naravno, moglo bi se reći da su veze sa hrišćanstvom previše snažne i sadrže čak i zlokobnu nameru usađivanja određenih motiva u dečje mozgove, no, džedaji nose sasvim daleko-istočnu ikonografiju koja ceo kontekst vodi više ka igri sa religijom.

Obi-van Kenobi i Alek Ginis

Alek Ginis, veliki glumac, jedan on najvećih, zapravo, tvrdio da nije bio preterano zainteresovan za ulogu Obija-Van Kenobija koju je ipak prihvatio predvidevši finansijski uspeh filma i s tim u vezi načinivši ugovor kojim je obezbedio procenat od zarade. Kao i mnogi glumci stare škole, na SF je gledao kao na uglavnom bezumnu zabavu, mada je o Lukasu, zbog „Američkih grafita“, imao visoko mišljenje. I eto, na kraju je, osim finansijske koristi koja ga je obezbedila do kraja života nekih 25 godina kasnije, zahvaljujući „Ratovima zvezda“ kod mnogih generacija ostao prepoznatljiv i voljen zbog uloge koja je njemu lično bila, ako mu je verovati, sasvim neinspirativna, prepuna „uopštenog baljezganja koje je bilo mučno izgovarati“. Po jednoj anegdoti, mnogo godina kasnije, prišli su mu jedna majka sa svojim sinom zamolivši ga za autogram. Žena mu je tom prilikom rekla kako je njen sin gledao „Ratove zvezda“ preko sto puta, na šta joj je Ginis odgovorio da će mladac dobiti njegov autogram ukoliko mu obećaju da ga više nijednom neće gledati.

Novi početak

Rizikujem da me neki hardcore zaljubljenik u „Ratove zvezda“ u naletu besa počne primoravati da progutam njegov plastični laserski mač, ali, evo, reći ću… Druga trilogija se, katastrofalno počevši „Fantomskom pretnjom“ završila gotovo pristojno, političkim trilerom u svemirskom okruženju „Osveta Sita“. Kako se dogodilo da „Fantomska pretnja“ privuče takav odijum mržnje ljubitelja „Ratova zvezda“ i relativnu indiferentnost regularne publike koja, se, istina, nije uopšte odrazila na finansijski uspeh? U filmu ne postoji glavni junak sa kojim publika može da se identifikuje. Priča, zarobljena u nekakvom ekonomskom embargu koji nameću podivljali trgovci moćne Federacije i borbi za prevlast u Savetu galaksije, jednostavno je prekomplikovana i nedovoljno relevantna. Likovi su nedefinisani, svedeni na kostime ili fizički izgled. Glavnog negativca takođe je teško odrediti. Dart Mol sa kojim se dvojica džedaja u završnoj borbi sukobljavaju, sa svojom đavolskom maskom i kontaktnim sočivima, pojave kakva se može susresti na nekoj malo ambicioznijoj žurki povodom Noći veštica, iako se služi zanimljivim laserskim kopljem, jednostavno, niti plaši niti intrigira. Šta tek reći za lik Džar Džar Binksa, za kojeg sam Lukas priznaje da je stvoren kako bi dodatno približio film deci? Digitalna kreatura iritantnog glasa služi za comic relief koji ne dolazi prirodno kao u originalnoj trilogiji, iz kontrasta ili pažljivo konstruisanih dramskih situacija, već pravo niotkuda, ne služeći filmu već svojoj svrsi igračke koja se može kupiti ili dobiti kao bonus uz porudžbinu u restoranu brze hrane. Istina, i prvobitna trilogija nije lišena takvih nečasnih namera, prvenstveno kada malo razmislimo o razlozima koji su naveli Lukasa da dodeli ogroman prostor simpatičnim Evocima u „Povratku džedaja“, filmu od strane Dantea iz „Prodavaca“ Kevina Smita okarakterisanom kao „samo gomila mapeta“. Ipak, Lukas je tada umeo da oceni gde da povuče crtu, ili je u svom okruženju imao ljude koji su smeli da mu kažu kada je bilo dosta.

Treća dimenzija

Moglo bi se spekulisati da 3D tehnologija, mada svakako fantastična kao inovacija, prvenstveno u Holivudskim okvirima služi kao pokriće da se već potpuno potrošene priče prodaju još jednom. „Put u središte zemlje“, „Borba titana“, „Tri musketara“… filmska industrija dobila je novu igračku koja će je zaposliti u narednih nekoliko godina. Ko zna, možda nije daleko vreme kada ćemo u bioskopima umesto naočara dobijati ceo virtuelni šlem koji će nas transportovati u samo središte Saveta džedaja i učiniti Jodu ne trodimenzionalnim, već gotovo stvarnim. Iako sve veće približavanje filma životu zapravo eliminiše aktivno učestvovanje gledaoca (za vreme nemog filma valjalo je maštom nadomestiti odsustvo boje i zvuka), moglo bi se reći da „Fantomska pretnja“ dobija 3D tehnologijom jedan kvalitet više. Hteo to neko da prizna ili ne, „Fantomska pretnja“ više je crtani nego igrani film, pa kad je već tako, kada je realističnost svedena na minimum, neka barem efekat bude što zabavniji za oči, ako ne za mozak. Trka mlaznih kapsula u kojoj učestvuje mali Anakin Skajvoker izgleda potpuno fantastično, mada tokom nje ne osećamo ni u jednom trenutku strah za njene učesnike. Znate, ja sam iskreno uznemiren i dan danas dok gledam scenu jurnjave kolima iz „Francuske veze“. Može se učiniti da ovde imamo slučaj mešanja grandmothers and frogs, ali „Francuska veza“ i „Ratovi zvezda“ imaju mnogo više veze nego što se čini na prvi pogled, od kontrakulturne prošlosti autora do približavanja filmskog sveta realnom, da li to bilo unutar policijskog filma ili svemirske avanture. Da, sila je zaista bila jaka tokom sedamdesetih, da bi je Spilberg i Lukas uništili u paramparčad, usput nam pruživši neke od najvećih i najzabavnijih filmova u istoriji. Ali, sve ima svoju cenu…