Od cveća na tenkovima do zaprepašćenog saopštenja

Bilo je to jedne večeri u Domu sindikata, krajem marta 2000. godine.

Na festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma mučno se odmotavala „Anatomija bola“ Janka Baljka, kada se na ekranu pojavio insert iz Drugog dnevnika RTS-a, emitovanog koji dan pre nego što će zgradu u Aberdarevoj, zajedno sa šesnaest ljudskih bića u njoj, zgromiti raketa ispaljena iz NATO aviona.

Tatjana Lenard je šefovima NATO pakta poručila, „pucajte, čekamo vas“, nakon čega se rasporednom srećom preživeli svedok prisetio svog tadašnjeg stanja svesti: „pročita ona to, sede u kola i ode, a ja se pitam, ‘šta mi sad da radimo’?“

U prilično popunjenoj sali osetila se neopisiva mržnja.

Čovek koji je sedeo par sedišta do mene je psovao.

Pomislio sam, „kada bi im je sada ovde isporučili, ovi pristojni ljudi, ljudi koji posećuju filmske festivale, bi je raščerečili“.

Šta bih ja radio dok se to dešava?

Da li bih pobegao?

Pokušao da ih sprečim?

Gledao sa strane?

Ili bih…

Kako je samo strašno kada zlo stvara zlo.

Osobe mlađe od trideset pet godina ne znaju kako je to bilo živeti, tada.

Ne znaju kako je bilo gledati bacanje cveća po tenkovima u leto 1991. godine.

Nemaju pojma kako je to biti na prijateljevom rođendanu, 24. marta 1999. godine, začuti sirene i onda posmatrati doteranu devojku kako urla i psuje, ne avione koji nas bombarduju, već režim koji je to dopustio (moram da naglasim, to je bila umereno „dizelaška“ ekipa, bez ljubitelja „Obojenog programa“ u vidokrugu).

I kako je to pamtiti komšiju od šezdesetak godina koji je došao i rekao nam, „momci, polako se raziđite, ali u manjim grupama, da vas ne pokupe“.

Ovaj tekst posledica je dva saopštenja/otvorena pisma koja su usledila nakon moje kolumne naslova „Nejaki mozgovi na RTS-ovom nakovnju“.

Prvo je grupno, delo kolegijuma RTS-a, dok je drugo potpisao glavni urednik informativnog programa.

Upravo to drugo obiluje uvredama, a uvrede bi trebalo da imaju onoliko efekta na vređanog koliko je njegovo poštovanje prema onome ko ih je izrekao.

Dakle, posmatram ih fenomenološki, i čini mi se da potvrđuju tezu iz kolumne o pojačanom tonu i povampirenju sramotnog stila sa kojim smo se upoznali pre tridesetak godina.

No, primetio sam i da je urednik veliki prostor posvetio internim RTS-ovim neusaglašenostima, što me navodi na pomisao da je kolumna poslužila kao inicijator obračuna sa nedisciplinovanim elementima u sopstvenim redovima.

Zahvaljujem im se na normalnosti, i za promenu ne kritikujem zato što uopšte sede tamo, već želim puno hrabrosti u borbi sa kukavičkim ludilom kojim su okruženi.

Kako god, mora se ponoviti i istorijskim primerom objasniti (racionalnim, bez Jozefa Gebelsa i ostalih lenjih hiperbola) moj zaključak o zgradi televizije kao legitimnom cilju tokom bombardovanja 1999. godine, budući da je to bila okosnica abnormalne reakcije kolegijuma i glavnog urednika informativnog programa.

Naime, radi se ne o etici i pravdi, ne o osuđivanju ili podršci, već hladnoj logici rata.

RTS tokom devedesetih nije bio medijska kuća, nego režimsko sredstvo za manipulaciju neobrazovanim delom građanstva (što je suštinski i sada, dok perfidno prepušta udarnu iglu ostatku televizija sa nacionalnom frekvencijom).

U uslovima oružanog sukoba, takva institucija podigla je propagandnu manijakalnost na n-ti stepen, postavši delom ratne mašinerije.

Da li je samo vojnik sa puškom legitimna vojna meta?

Da li su, recimo, matematičarke i matematičari iz Blečli parka nosili uniforme?

Da li je Alan Tjuring bio neko ko bi sa zadovoljstvom zgazio buba švabu, a kamoli hladnokrvno ubio Švabu?

Pa ipak, dešifrovanje nemačke komunikacije hranilo je ratnu mašineriju specifičnom municijom, stoga, britanske cvikerašice i trbušasti homoseksualci jesu bili legitimna meta.

I možete biti sigurni da su njihovi nadređeni radili sve što im je bilo u moći kako bi im zaštitili živote.

Ako ni zbog čega drugog, onda jer su bili korisni.

Vladari RTS-a iz 1999. godine prvo su, pretvorivši je u propagandno oružje, stvorili od svoje ustanove metu, pa zatim – ili s predumišljajem, ili plašeći se režima kojem su služili, ili iz neshvatljive besvesti, ili pomalo iz svega pobrojanog – dozvolili smrt šesnaest osoba koje jesu, zaista, samo radile svoj posao.

Za malu platu.

Za decu kojoj su želeli bolje živote od svojih.

Iz razumljivog straha od siromaštva.

Sve su to vrlo dobro shvatili gledaoci u Domu sindikata, a dvadeset i tri godine kasnije mora ponovo da se objašnjava.

Naš opšti krah se nalazi u mojoj sve većoj ubeđenosti da je to objašnjavanje potpuno uzaludno.

* * *

Dosadašnji deo teksta napisan je u četvrtak uveče, za slučaj da kolegijum Danasa odluči da, uz svoje saopštenje, odmah objavi i komentar autora kolumne.

Primećujem da deluje razložno, u skladu sa rovarenjem za neprijatnom istinom kojem sam sklon.

Nakon što sam „izbrojao do deset“, moram da prijavim bes koji se gomila još od gledanja tenkova posutih cvećem, sa željom da fino ubijaju, i rekao bih da nisam jedini.

Malo konkretnije, besan sam na urednika informativnog programa RTS-a, inteligentnog čoveka upoznatog sa količinom agresije u društvu; čoveka koji, uostalom, učestvuje u održavanju takvog stanja.

I znajući to, svesno me stilom svog saopštenja dovodi u rizik (mislim, „dodelite kolumnisti Simjanoviću nagradu ‘Vesli Klark’“), što je, između ostalog, i razlog zašto je moje poštovanje prema njemu takvo da odbijam da mu napišem ime i prezime.

Ipak, dobro je što je i na taj način razotkrio moralnu podudarnost današnjeg uredništva RTS-a sa njihovim prethodnicima iz 1999. godine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.