Od holivudskog sužnja do gospodara Kopolopolisa

Pre svega drugog, mora biti istaknuto da je Frensis Ford Kopola 1997. godine, nakon filma „Kišotvorac“ („The Rainmaker“; zvanični prevod „Čudotvorac“ ne odražava repliku o advokatima „sa dna kace“ koji svoje potencijalne klijente zavode obećanjima da će „lova da lije“), prestao da stvara filmove prijemčive za široku publiku.

Imao je tada manje od šezdeset godina, i već je predugo bio najamni radnik – istina, dovoljno moćnog imena da može da bira i zatim bude uvažen prilikom odlučivanja o završnom proizvodu.

Do takvog, uslovno rečeno, potčinjenog položaja došao je sopstvenom krivicom, nakon preuzimanja finansijske odgovornosti i potonjeg neuspeha „Apokalipse sada“ i, posebno, za svoju alternativnu suštinu rizično preskupog filma „Jedna od srca“ („One from the Heart“, 1981).

Moguće je da je te 1997. godine zaključio da je „Kišotvorac“ sasvim pristojan i iskren, i da je bolje prestati pre nekakvog izvesnog brukanja.

Zapravo, radi se o odličnom i potmulo emotivnom filmu – danas zanemarenom zbog globalnog uspeha naoko tematski srodne, vrištavije a vrednosno skromnije „Erin Brokovič“ – kojeg nije loše podsetiti se zbog vezivnih tačaka sa ovogodišnjim „Megalopolisom“.

Sukob između idealizma i banalne stvarnosti iskonski je umetnički motiv, u „Kišotvorcu“ predstavljen kroz mladog advokata (uvek odlični Met Dejmon) koji, lišen lukrativnijih ponuda, preuzima tužbu siromašnog pojedinca protiv moćne osiguravajuće kompanije i na koncu trijumfuje.

Da li, zaista, budući da je usput koristio sve pravne „rupe“ i sitne laži?

Sama baza njegovog poziva, time i celokupnog sistema, pogrešna je, što znači da će tokom optimistično započete karijere neumitno činiti više zla nego dobra.

Kopola je, dakle, u toj opravdanoj tački odlučio da ponovo postane samoodrživi autor, te nakon dvadeset sedam godina i napornih, gotovo negledljivih filmova „Mladost bez mladosti“, „Tetro“ i „Između svetova“ („Twixt“), došao do sve vreme ciljanog „Magalopolisa“.

Mesto radnje je izmaštani Njujork 2023. godine, u kojem tradicionalno vlada nekoliko zemljoposedničkih porodica, po imenima i ponašanju nalik rimskim patricijima.

Glavni junak je Cezar Katilina (Adam Drajver nakon „Čoveka koji je ubio Don Kihota“ Terija Gilijema postaje redovno glumačko rešenje višedecenijskih rediteljskih opsesija), naučnik i graditelj svetova, užasnut svojom novostečenom sposobnošću da zaustavi vreme (neće je obelodaniti javnom upotrebom, jer vreme ne sme stati).

Ne krije, pak, nameru da ceo centar grada pretvori u naslovni Megalopolis, kvart sačinjen od organskog materijala čiji su korisnici i njemu, opsednutom Idejom, nejasni.

Da li je arhitektosko-filozofska vizija namenjena duhovnom lečenju dekadentnih patricija, ili pomaganju u filmu skoro odsutnoj plebejskoj većini?

Njegovi protivnici su, između ostalih, gradonačelnik Frenk Ciceron i bankar Hamilton Kras Treći (Džon Vojt), a iznenađujuća saveznica – ili možda, sledbenica novonastajućeg kulta – Ciceronova ćerka Julija (jedna od mnogih poveznica sa Šekspirom), reprezentkinja privilegovane mladeži koja počinje da traga za nečim većim od zadovoljavanja tela.

A upravo takva omladina, znamo iz jugoslovenskog primera, poseduje kapacitet za započinjanje revolucija.

„Metropolis“ iz 1927. godine, film vanredne esetike i polemičke ideologije – sam Fric Lang, znajući da je Gebels bio jedan od ljubitelja, bio je kasnije u konfliktnom odnosu sa svojim delom – bio je inspirisan neboderima tadašnjeg Nujorka, te sada Kopola zatvara krug.

No, u „Metropolisu“ je scenaristkinja i kasnija članica NSDAP-a Tea fon Harbou posvetila pažnju i potlačenoj, najnižoj klasi, uvodeći svog buržoaskog glavnog junaka u njihovu ravan.

Kopolin Katilina je, sa druge strane, neka vrsta amalgama svih velikih likova (uključujući i androida) iz „Metropolisa“, dok radnja gotovo u potpunosti biva okrenuta patricijima.

Ili pre „radnja“, jer je „Megalopolis“ film čiji autor je za dramu zainteresovan poput samouništiteljskog avanturiste koji ispituje granice visine skoka ili dubine urona.

Kopola tokom celokupnog prekodvosatnog trajanja igra oko granice dramskog života i smrti, često je prelazeći i nervirajući i najdobronamernijeg gledaoca.

Posledično, uz uzimanje u obzir Kopoline odluke iz 1997. godine da ostatak opusa ispuni igrom i eksperimentom, „Megalopolis“ nije uputno vrednovati uobičajenim parametrima.

Iz njega se mora cediti tkivo za razmišljanje, a u mom slučaju strelica je vodila ka pitanju „Šta nakon republike?“.

Naime, spona sa istorijom antičkog Rima tiče se analize republičkog uređenja kojem polako ističe rok trajanja, te daljih upitanosti glede republike kao zauvek prelazne društvene faze.

Vreme koje se ne sme zaustaviti republiku vodi ili ka vraćanju ka prethodnim greškama, sada u novom ruhu (što se desilo nama nakon 2012. godine i sloma republike), ili ka do sada neviđenoj utopiji (sa srećnim republikama koje, čekajući je, opstaju u trpnom stanju).

Opet, Kopola to trpno društveno stanje vidi kao bure baruta, upotrebljavajući očekivane, i zbog toga ništa manje tačne veze sa američkom sadašnjošću i glasačkom eksploatacijom plebejaca od strane manipulativnih pripadnika patricijske klase (što, naravno, sliči i našoj stvarnosti).

Na kraju, prisutan je i ugao autorovog poistovećivanja sa delom, gde period holivudskog „robovanja“ možemo tumačiti kao ličnu republiku trpljenja, okončanu potragom za utopijom pre nego što se zalutalo u negaciju svake istinitosti.

Moglo bi se reći da je to dovelo do drugačije stranputice koja utopijski pravac približava besmislenosti.

Ipak, nema nas dovoljno koji smo skloni da se zaputimo tamo gde niko do sada nije bio, zbog čega Kopola jeste stvaralačka pojava nemerljive vrednosti.

Koliko god da zna da bude iritantan, i koliko god se „Megalopolis“ verovatno neće nalaziti na Danasovoj listi najboljih filmova godine.